kristovi svjedoci

srijeda, 25.05.2011.

Hristovi svedoci i svedočanstva o Hristu
(Izvadak iz knjige 'Evanđelje po svetoj Dvanaestorici – Svedočanstvo istine ili obmana? brat Vasa – Aurora Aurea)
auroraaurea@gmail.com



Nakonstrešenom i fanatizovanom Savlu (kasnije Pavlu) iz Tarsa Kilikijskog, progonitelju Njegovih učenika, pred vratima Damaska Gospod upućuje prekretničko spoznajno pitanje: »Savle, Savle, zašto Me goniš?« ('Dela', 9:4) – Ono što učinimo istinskim Hristovim sledbenicima, bilo dobro ili zlo, učinili smo i sveprisutnom Hristovom Duhu ('Matej', 25:34-46). U 'Otkrivenju po Jovanu' se ukazuje da će Slavu dolazećeg Gospoda ugledati »i oni koji su Ga proboli« (1:7) u Njegovim bližnjima, koji su Ga (opet) izrugali i raspeli (11:0). – Ako je neko bestidno i neumorno gonio Hrista u prvim stolećima, to je bila ponajprije rimska imperijalna vlast, a potom jevrejski narod (v.: Eusebije: 'Historija Crkve', III, 5), baš onako kako su nekada i velike Božije proroke ućutkavali i zatirali. U 'Poslanici Solunjanima' apostol Pavle razotkriva i osuđuje jevrejsku vekovnu nakostrešenost protiv Boga i Božijih poslanika: »... Vi ste se, braćo, ugledali na crkve Božije koje su u Hristu Isusu u Judeji, jer ste i vi isto prepatili od svojih saplemenika kao i oni od Judejaca, od onih koji su ubili Gospoda Isusa i proroke, koji i nas progoniše, koji Bogu ne ugađaju, koji se protive svima ljudima, koji nas sprečavaju da govorimo mnogobošcima da se spasu, - da u svako vreme ispune svoje grehe. Ali najzad Gnev Božiji stiže na njih.« (I, 2:14-16) I uistinu, za progone Božijih pravednika i žrtveno prolivanje krvi nedužnih životinja tvrdokorni jevrejski narod je stigla strašna kazna: na stotine hiljade njih je brutalno pobijeno i stradalo u njihovom Prvom ustanku protiv Rima (Dion Kasije: Historiae Romanae, LXIX, 14), koji iscrpno opisuje jevrejski historik Flavije u De bello iudaico. U Drugom, takođe zlosretnom ustanku (132.-135. g. ne.), sumanuti jevrejski mesija, ubica i razbojnik Simon, prozvan Bar-Kohba ('sin zvezde', na aramejskom), žestoko je kažnjavao hrišćane zato što se ne odriču Isusa Hrista i njega ne priznaju za 'bogomdanog' (Justin: 'Apologija', I, 31), te zato što ne uzimaju oružje u ruke da bi se borili protiv Rima. Tokom stoleća Jevreji su proterivani iz mnogih gradova i sa mnogih podnebalja. Kada su u Aleksandriji, u vreme osionog episkopa Kirila, podmuklo poubijali mnoge hrišćane koje su lažno uzbunili noću, uzvikujući kao da im gori hram koji se zove po Aleksandru, usledio je njihov masovni progon pod Kirilom koji je i ranije želeo da ih se otarasi. Nedugo potom, u mestu koje se zove Inmestar, između Halkide i Antiohije sirijske, gde su Jevreji organizovali nekakve svoje razuzdane igre, raspaljeni vinom uhvatili su nekakvo hrišćansko dete, privezli ga za krst i raspeli podrugljivo. Takvo bahato i provokativno ponašanje donelo je nove sukobe hrišćana i judejaca (Sokrat, VI, 16) U Srednjem veku tobožnji hrišćanin je već Jevreje proganjao i prisiljavao na promenu veroispovesti. Jevrejski kvazimesijanizam je u XIX stoleću stvorio marsističko-komunističku doktrinu koja je reaktivno povukla i instalaciju fašizma pod germanskim mesijom Hitlerom; dvadeseto stoleće je jevrejsko-marksistička utopija o Raju bez Boga donela nepregledna zla čovečanstvu kroz pogromaše kakvi su bili ruski Staljin, kineski Mao Cedung i kambodžanski Pol Pot. Posle doživljenih mamutskih i užasavajućih progona jevrejskog življa pod fašističkom Nemačkom u Drugom svetskom ratu, cionisti i jevrejski teroristi su iskoristili taj politički ambijent da na tlu Palestine naprave svoju državu (misleći da se tako mogu zaštititi od Božijeg Gneva), paklenu tvorevinu koja je se u narednim decenijama pokazala kao jedan od najvećih nosioca regionalne nestabilnosti i državnog terorizma, zaštićena u svojoj bahatosti i štetočinstvu od Judeo-Amerike (Sjedinjenih Američkih Država). I u parodijsko-blasfemičnom i podrivačkom Pokretu za Novo Doba, žestokom protivniku Hristove Crkve, jevrejski živalj ima dominantnu ulogu.
Pošto je na početku hrišćanstva pred rimskom vlašću uzimano kao deo dozvoljene jevrejske religije, to i ono nije otvoreno i široko gonjeno, jer su u Imperiji Judejci bili oslobođeni od klanjanja rimskim bogovima; Rim je znao da od tvrdokornih Judejaca to teško može da isposluje. No kao 'deo' judaizma, hrišćanstvo je trpelo namete koji su i Jevrejima nametani. Takit u svojim 'Historijama' hrišćane vidi kao deo judejizma i pokazuje vidan prezir prema njima zbog njihovog odbacivanja rimskih bogova: »Uvedoše /Jevreji/ obrezivanje spolovila da bi se prepoznavali po toj razlici. Oni koji su prešli na njihov način života rade isto, i ničemu se pre ne uče negoli preziranju bogova, odricanju od domovine i poptunom zanemarivanju roditelja, dece, braće. Brinu se ipak za porast stanovništva: greh je naime ubiti bilo koga od potomstva i smatraju da su duše ubijenih u bitki ili smaknutih smrtnom kaznom večne; odatle Ijubav prema rađanju i prezir prema umiranju.« (V, 5 – prema prevodu Miklić Josipa) - Kad je se Crkva jasno distancirala od Sinagoge, hrišćanstvo proglašeno za religio illicita, našlo je se pod oštar udar gvozdenog Carstva. Svetonije Trankvil govori o drakonskim nametima koje je življu nametnuo imperator Domitijan, koji je se financijski iscrpeo javnim gradnjama, povišicama vojničke plate i organizacijom igara: »Imetak živih i mrtvih plenio se uvek i svuda na svačiju tužbu i zbog bilo kakve krivice. Dovoljno je bilo da se navede kakav god čin ili reč protiv carskog veličanstva. Plenile su se bašti¬ne sasvim tuđih ljudi ako se samo jedan čovek našao koji bi izjavio da je od pokojnika za njegova života čuo da mu je car baštinik. Nadasve oštro se uterivao jevrejski porez; predavali su se sudu podjednako oni koji se nisu priznava¬li Jevrejima, ali su živeli po jevrejskim propisima, kao i oni koji su zatajili poreklo te nisu platili danak namet¬nut njihovom narodu.« (‘Domitijan’, 12)
U Trajanovo vreme u Rimu stradao je Ignatije Bogonosac, znameniti episkop iz Antiohije u Siriji, te Simeon, episkop u Jerusalimu, Isusov rođak, sin Kleopin. Kad je car Trajan obuzet osvajačkim zanosom bio u Antiohiji, nameravavši odatle da krene na Parte i Jermene, želeći da zaštiti svoju Crkvu, Ignatije je sam hrabro stupio pred njega ispovedajući svoju veru u Hrista i istinitog Nebeskog Boga. Gnevan Trajan ga je svezao i sa deset vojnika poslao u Rim da tamo bude pogubljen, predat zverima. U martirijumu ovog svetog Božijeg čoveka možemo pročitati kako je okončao u Rimu nakon što je od Smirne uputio više poslanica Hristovim crkvama: »...Sa žurbom je odveden u amfiteatar. Potom je odmah zatvoren, po ranijoj naredbi Kesarevoj, jer je trebalo završiti svečanosti a to beše znamenita, kako smatrahu, takozvana rimskim jezikom Trinaesta, za vreme koje su se zvanično okupljali pa je tako bačen surovim životinjama kraj hrama. Tako je brzo ispunjena želja svetog Mučenika Ignjatija shodno napisanome: "Želja pravednikova biva prihvaćena", da ne bi ni jednome od braće bio na teretu radi sakupljanja ostataka, kao što je i prethodno poželeo u Poslanici da mu bude končina. Jedino su sakupljeni krupniji ostaci njegovih svetih moštiju, koji su preneti u Antiohiju i položeni u platno, kao neprocenjivo blago ostavljeno svetoj Crkvi od blagodati koja je u Mučeniku.« (Prevod: Atanasije Jevtić) – U svojoj ‘Poslanici Rimljanima’ sam Ignatije iznosi svoj neustrašiv stav prema predstojećem mučeničkom stradanju i bacanju pred zverove, želeći da se pokaže kao pšenica Božija koja se melje zubima zveri, kako bi postao čist hleb u Hristu: »Od Sirije do Rima borim se sa zverovima, po suvu i po moru, noću i danju. vezan sa deset ‘leoparda’, a to je četa /rimskih/ vojnika, koji i kad im se čini dobro, bivaju još gori. ali se u njihovim nepravdama još više učim, no time se neću opravdati. Vrlo sam željan zverovima koji su za me pripremljeni i molim se da mi se spremni nađu; ja ću ih i podstaknuti da me brzo pojedu, a ne kao što se nekih /hrišćana/ iz bojazni nisu ni dotakli. Oprostite mi, znam šta mi je korisno. Sada započinjem biti učenik /Hristov/. Neka me ništa od vidljivoga i nevidljivoga ne zadrži da Isusa Hrista zadobijem. Oganj i krst /= spaljivanje i raspinjanje/, čopori zverova, kasapljenja, čerečenja, drobljenja kostiju, odsecanje udova, mlevenje celoga tela, zle muke đavolove – neka /sve to/ dođe na mene, samo da Isusa Hrista zadobijem.« (Pogl. 5 – prevod: Atanasije Jevtić) – Kada je Ignatije Bogonosac prošao Smirnom okovan od strane rimskih vojnika, da bi u Rimu bio bačen zverovima (oko 113. god.), znameniti Polikarp je već tada bio Episkop u Smirni. Kada je Polikarp došao u Rim, u vreme episkopa rimskog Anikete, mnoge sledbenike Markiona i Valentina je povratio u Hristovu Crkvu. Jeronim ukazuje na Polikarpovu slavnu smrt: »... Za vreme vladavine Marka Antonina i Lukija Avrelija Komoda, kad je /na hrišćane/, pokrenuto četvrto posle Nerona gonjenje /quarta post Neronem persecutione/, u Smirni u amfiteatru, u prisustvu prokonsula i pri povicima sveg naroda protiv njega, bio je predat ognju.« ('O znamenitim muževima', 17) – Polikarp je, pošto je odbio da se odrekne Hrista zarad Kesareve Fortune, spaljen na lomači u gradskom amfiteatru (pozorišt u vidu stadiona), u maloazijskoj Smirni, u gradu u kome je i bio dugogodišnji episkop Hristove Crkve i prvak Azije. Pogledajmo kako je u Polikarpovoj pasiji (IV stoleće) opisano njegovo mučeničko uzimanje udela u Hristovom Stradanju; izveden u amfiteatar nije mogao biti predat zverima jer su borbe sa zverima već bile završenepa, pa je odlučeno da bude živ spaljen, što je on i sam ranije slikovito video: »Masa je odmah sakupila drva i granje iz radionica i kupatila; a naročito se Judeji, kao što im je običaj, usrdno potrudiše u toj stvari. A kada vatra bi pripremljena, /Polikarp/ skide sa sebe svu odeždu i odreši pojas, pa pokušavaše i da se izuje, ne uspevši to ranije zato što je sve vreme svaki od vernika trudio se ko će pre dotaći telo njegovo. Jer je i pre stradanja, zbog svoga dobrog življenja, bio ukrašen svim /vrlinama/. Potom biše odmah stavljena na njega odgovarajuća oruđa za /uvođenje/ u vatru. A kada htedoše i da ga prikuju, on reče: "Ostavite me ovako, jer Onaj Koji mi je dao (snage) da podnesem oganj, daće da i bez vašeg osiguranja klincima ostanem nepomičan u ognju".« (8:1-3 – prevod: Atanasije Jevtić)
Veliki talas progona hrišćanski svet zahvata u vreme Marka Aurelija, Septimija Severa (koji smrtnom kaznom zaprećuje prelaženje u hrišćanstvo), Dekija (249.-251. g. ne.) koji je (poput sujevernog kesara i avgusta Maksimina koji je upravljao Egiptom i Sirijom) nastojao da obnovi sjaj nekadašnje rimske mnogobožačke duhovnosti (a u čemu mu je hrišćanstvo bilo velika prepreka), te pred pojavu Konstantina Velikog. I jedan Marko Aurelije (vl.: 161.-180. g. ne.), koji je na peru bio 'veliki' stoički filosof, hrišćane čija je etika bila vrlo slična stoičkoj, nije se ustručavao da hrišćane brutalno zatire (v.: Eusebije: 'Historija Crkve', V, 1-2), da izdaje zakone protiv 'sujeverja', koji su se pretežno odnosili na hrišćane. Pod njim je stradao, između ostalih, i Justin Filosof. U Galiji, hrišćane (kojima su zabranili da se pojavljuju u javnosti) su izvodili na trgove i 'ispitivali' ih u prisustvu razjarene mase, prisiljavali da priznaju svoje duhovno opredeljenje, i zatvarali ih u tamnice. U tamnicama su ih surovo mučili: pekli usijanim gvožđem, istezali noge na drvenim daskama, stavljali na usijanu metalnu rešetku, šibali dok im se unutarnji organi ne bi videli, ... Tela onih koji bi skončali u tamnici bacana su pred pse; ako bi i posle pasa nešto od njih ostalo, ostatke su radi izrugivanja iznosili pred narod (kako bi ih održali u njihovoj privrženosti idola i bogovima Imperije koji su 'pobedili' hrišćane), potom spaljivali i bacali pepeo u reku, kako od hrišćana, koji su ispovedali vaskrsenje, ništa ne bi ostalo. Druge utamničenike su sekli mačem, vezivali o stub i naterivali na njih zveri, ili ih bespomoćne puštali pred razjarene zveri, kako bi bili raskomadali; ako ih one ne bi rastrgle na smrt, klao bi ih krvnik. Mučenje hrišćana u areni za mnogobožačke praznike pretvarano je u grozomornu predstavu za pomahnitali i krvoločan rimski narod, naviknut na gladijatorske igre. Iza izmučenih i izmrcarenih hrišćana, začudo, širio je se čudesni miomiris, kao da je neko kadio tamjanom. Pogromapki optužujući vegetarijance hrišćane za ljudožderstvo (jedenje dece) i za incest sa majkama, rimski neznabošci i mnogobošci su se pokazali kao najveći ljudožderi. U svojoj 'Drugoj Apologiji' Justin Mučenik prenosi kako je još kao sledbenik Platona zaključio da je nemoguće da klevetani hrišćani jedu ljudsko meso, da žive u teškim porocima i nasladi, s obzirom da su pozdravljali smrt kao izbavljenje od svih zemaljskih strasti (pogl. 4); čovek koji je vezan za razgorene telesne strasti, on i nastoji što više da im ugodi, on i beži od smrti. – Samo na poziv nahuškane mase i pakosnih potkazivača, rimska vlast je progonila i brutalno kažnjavala hrišćane, ne vodeći računa ni o svojim građanima i vlastitom zakonodavstvu, koje je procesno štitilo rimske građane (cp.: 'Dela', 16:37-38, 22:25-29, 23:27) Car Hadrijan (117.-138. g. ne.) jednim u jednom pismu prokonsulu Azije Minukiju Fundanu nalaže da se na hrišćane ne podiže optužba bez razloga, a da se klevetnički potkazivači kazne (Justin: 'Apologija', I, 69; v.: 70-71). Kada ni vladalačke strukture ni narod ne poštuju vlastite pozitivne zakone, o Božijim i da ne govorimo, na svet onda dolaze velike strahote. – Za mnoga zla, mnoge pošasti i epidemije koje su pogađale imperiju koju je sustizala krvava setva, rimska Zver je često optuživala, nalazila kao 'krivca' istrajnog hrišćanina.
Vremenom je demonsko sve manje moglo u grehe svezani rimski narod da pokreće u progone na hrišćane (sa kojima je se delom i saživeo), a sve više je udarni nosilac progona bila sama rimska vlast (avgusti, kesari) i njeni bliski službenici (magistrati). Pred kraj vladavine Diokletijana i Maksimijana progoni su se opet razgoreli. Počelo je se sa rušenjem hrišćanskih crkava, spaljivanjem njihovim spisa, isterivanjem iz službi ukoliko se ne odreknu svoje vere. Krenulo je se sa utamničavanjem svih crkvenih predstojatelja, i prinuđivanje da prinesu žrtve idolima (Eusebije: 'Historija Crkve', VIII, 2) Progoni su zahvatili široka prostranstva: Nikomedija (Bitinija), Rim, Frigija, Kapadokija, Pont, Fenikija, Sirija, Arabija, Palestina, Egipat, ... Repertoar užasavajućih mučenja postao je još širi; mučitelji su se uzajamno nadmetali da jedan drugoga prevaziđu u surovosti mučenja, kao da ih je za to čekala neka velika nagrada, a ne strašan pakao. Ispovednici i borci za Hristovo Ime nemilosrdno su bičevani, kleštima su im kidana tela, lomljeni su na točku, izvozili su ih na pučinu mora i tamo davili, odrubljivali im glave, odsecali im noseve, uši i ruke, drobili im kosti i zlobove (pogotovo potkolenice), obogaljivali i takve slali u rudnike, na njih su u arenama usijanim metalnim šipkama dražene slali leoparde, medvede, divlje veprove i bikove, obešene gušili su ih u dimu, sekli sekirama, raspinjali ih naopako, ubijali ih izgladnjivanjem (onemogućavanjem da im se dostavi hrana u tamnici), besili ih obnažene za jednu nogu i puštali da tako danima vise, izrugujući im se uz to, polivali su ih vrelom smolom i istopljenim olovom, pod noktiju im zabijali zašiljene komade trske, vadili im oči ... Da ne bi bile silovanjima osramoćene, mnoge hrišćanke, ako bi im se pružila prilika, same sebe su slale u smrt. U Egiptu, gde je podvižničko hrišćanstvo tradicionalno bilo najsnažnije, sprovodila su i najsurovija višegodišnja mučenja Hristovih udivljenika. Nekad bi za samo jedan dan postradalo i stotinjak istrajnih i vernih muškaraca i žena (Ibid., VIII, 9), koji su znali da zlo ne može večno da vlada, i da će svaka nepravda pred Bogom biti naplaćena ('Otkrivenje', 13:10). Pomahnitali idolopoklonik Maksimin čak naređuje da se hrišćani oslepe i da im se odseče jedna noga (Laktantije: De mortibus persecutorum, cap. 36) – Gospod je prepustio sve te strahote učinjene od strane nečastivih mnogobožaca, kako bi se Demonski pomagači, u zlu najistrajniji ljudi, što više grehom porobili, svezali, i time bili nemoćniji kad u vremenu Posletka sa Antihristom opet 'vaskrsnu' iz bezdana Smrti kako bi progonili, klevetali i zatirali obnovljeno hrišćanstvo. Demonsko je nastojanje da svakog čoveka satanizira, usadi duboko u njemu svoje negativne programe, kako bi bez mnogo zauzimanja preko njega moglo da se bori protiv Neba i za održanje svog uporišta, Zemlje. Što je veći broj ljudi sataniziran, što je Tama više prikazana kao 'Svetlo', to Demon manje mora da nosi masku jagnjeta, to se može komotnije pokazati ko jeste. Svezanost njegovih pomagača, i buđenje mnogih ljudi za pravednički život, još uvek Staru Zmiju tera da se zavodnički ogrće u odeždu svetla, ne bi li možda obmanula i Božije izabranike i služitelje.
U surovim progonima i torturima, bilo je i onih hrišćana koji su se odrekli Hrista da bi sačuvali svoje živote, imovinu ili službu. Neki su se 'odrekli' Hrista, ne iz ljubavi prema zemaljskom životu i slabome telu, već zato više što nisu mogli da izdrže beskrajna mučenja: »Jednima su odrubljivali glave, druge su pekli na vatri, mačevi, kojima su ubijali, tupili su se, železo je se lomilo, umarali su se sami đželati, smenjujući drug druga.« (Eusebije: 'Historija Crkve', VIII, 9, 4) Problem palih hrišćanina i njihovog eventualnog povratka u krilo Crkve, izazvao je podele unutar same Crkve. Jedni jereji su onemogućavali svaki povratak palima, dok je većina zauzela stav da je on moguć, uz njihovo najdublje pokajanje. Govoreći o hrišćanima koji su u progonima zakazali i pali, prineli životinju na žrtvu i jeli od njenog mesa, Kiprijan Kartaginski ukazuje da su takvi sami sebe žrtvovali (Tami), spalili svoju hrišćansku veru na ognju žrtvenika (De lapsis, 8) Odlučni hrišćani, videvši koliko satansko ulaže snage da ih slomi, shvatili su koliko puno znači da se izdrži pritisak, spasi duša i proslavi Hrist, Mladoženja. Konstantinopolski patrijarh Atik u jednoj svojoj službenoj poseti Nikeji iznosi tamošnjem novatijanskom episkopu Asklepijadu za njihov rigorizam: »Novatijana hvalim zbog toga što nije želeo imati opštenje sa ljudima koji su prineli /paganske/ žrtve. Ja bih već i sam tako postupio; a novatijane ne mogu da hvalim zbog toga što oni odlučuju od zajednice laike i zbog malih grehova.« (Sokrat, VII, 25)
Iako su progoni miroljubivog hrišćanstva doneli veliko zlo, oni su pomogli da se razdvoje Hristovi sledbenici: hladni, mlaki i vatreni. Nažalost, iz progona Hrista Isusa pod krvoločnom rimskom zveri, tadašnje hrišćanstvo nije izvuklo odgovarajuće pouke; posle Mediolanskog edikta ono je počelo da se sljubljuje sa oslabljenom zverskom Imperijom, koja je lažljivo stavila runo jagnjeta na sebe (Ibid., VIII, 16); kada je demonsko videlo da ni najžešćim progonima ne može uništiti hrišćanstvo, tada je preuzelo drugu taktiku, započelo drugu igru: da hrišćanstvo uništi tako što će ga vezati za svet koji leži u grehu, nametnuti ga za državnu, službenu religiju. I nakon prvih davanja slobode hrišćanima u reskriptu obnarodovanom 30. aprila 311. g. ne. od strane samodržaca (bolesnog) Galerija, Konstantija i Likinija (koji je vladao na Istoku do 324. g. ne.), na mnogim mestima je hrišćanin trpeo progone i stradanja. To pokazuje, da ni samo demonsko nije bilo potpuno sigurno i usaglašeno u modusima svoga poduhvatu slabljenja i razaranja hrišćanstva.
Hrist, Svetlost Sveta, ne samo da je bio gonjen tokom stoleća, već je i drsko izvrtana Njegova reč, pa je čak i Njegov kosmičko-povesni lik proglašavan 'fikcijom' i 'mitom'. Oni koji su Hrista, Temeljni Kamen Makrokosmosa i mikrokosmosa prognali iz svojih duša, oni Ga hoće i ‘prognati’ iz povesti. Kad ne mogu obezvrediti Hristovu reč, onda izmišljaju lažne Hristose, lažne Spasitelje, podižu lažne hrišćane. Satansko je oduvek nastojalo Hristovu reč i delo, svetu priču o Spasitelju koji je Put, Istina i Život, da sakrije i iskrivi ljudskim predanjima. Hristov život u telu velikih Svetitelja i Logosa poput Mitre, Zaratustre, Indre, Hermesa, Nume, Dionisa, Adonisa, Bude, Krišne, Eskulapa, Apolona, Ozirisa, Pitagore, ... ostao je najvećim delom zamagljen mitski obojenim predanjima i interpretacijama. I Svetiteljev život kao Isusa od Nazareta je dobrim delom skriven i interpretaciono iskrivljen. Ali ipak sačuvani su mnogi ukazi o Njemu i Njegovom svetom životu. To su stotine i stotine spisa nastalih u prvim stolećima od strane Njegovih sledbenika, bilo istinskih ili prividnih. O Njemu govore i na Njega ukazuju kanonizirana i apokrifna evanđelja i akta, brojne apokalipse, epistole, martirije, talmudski traktati, gnostički kodeksi, dela crkvenih otaca, ... O Njemu svedoče i rimski, latinski hroničari, letopisci.
Oni koji Isusa hoće da naprave i svedu na legendu i mit, time se idolopoklonički, u želji da zadrže svoje bogove, koji ih drže u laži, brane od vlastitog preispitivanja. Jer istinski priznati Hrista, znači priznati Savršeni Život, i početi se ravnati prema tom Životu, dakle: živeti za Svetlost. Jer spoznaja obavezuje!
Kanonizirana Evanđelja su izvorno svakako zapisana pre judejsko-rimskog rata i rušenja Hrama, da bi potom bila interpolirana. Pola stoleća posle Hristove smrti već je cela Rimska Imperija znala za Hrista. Zar bi jedan mit mogao za tako kratko vreme da dobije toliko sledbenika u mnogobožačkoj Rimskoj Imperiji? Gde se to mogu susresti sledbenici bez onoga koji se sledi??! Zar su 'mitomani' osnovali Crkvu u Jerusalimu, u Aleksandriji, u Antiohiji, u Efesu, u Rimu, u Kartagini ...? Zar su se prvi hrišćani zbog 'nekog nebuloznog mita' radosno žrtvovali i u najstrašnijim progonima i torturama, ne hajeći za svoj zemaljski život? Ili su i progonjeni i žrtvujući hrišćani nečija ‘izmišljotina’ ...?! Prvi hrišćani, kako bi zadobili Hristovu Slavu, sve su slavno podnosili: »... Udarce, zatvore, velike nevolje, krstove, zveri – radi Imena.« (‘Pastir’, prg. 10) – Neupućeni Krkilije iznosi hrišćanima, koje vidi u nevoljama ostavljenim od njihovog Boga: »Evo pred vama su pretnje, mučenja, kazne i krstovi, pripremljeni ne radi toga da bi im se vi poklanjali, nego zbog vašeg raspeća, vatre, o kojima vi prorokujete i kojih se ujedno bojite.« (‘Oktavije’, pogl. 12; cp.: ‘Korinćanima’, I, 3:3-15; ‘Petar’, II, 3:7)
Zar su radi neke ‘opsene’ i ‘mita’ apostoli Toma i Bartolomej otišli čak do Indije da propovedaju Reč?! Za istinske hrišćane bila je velika čast da ne postradaju kao bezakonici, već kao Božiji ugodnici, da uzmu udela u Hristovom Stradanju, time i u Njegovom Proslavljivanju. Na početku pete knjige (‘O mučenicima’) ‘Apostolskih ustanova’ ukazuje se za hrišćansku solidarnost: »Ako je hrišćanin, zbog imena Hristovog, vere i ljubavi Božije osuđen od bezbožnika na oganj, ili životinjama /u areni/, ili /za rad/ u rudnike, nemojte ga napustiti, već od truda vašeg i vašeg znoja pošaljite mu nešto za hranu i da plati vojnike, i da olakša i ublaži /nevolje/, i koliko do vas zavisi, vaš blaženi brat neće nastradati. Jer, ako je neko osuđen u Ime Gospoda Boga, on je sveti mučenik, brat Gospodnji, sin Višnjega, obitalište Duha Svetog preko koga je svaki verni primio svetlost slave Evanđelja kada se udostojio da primi nepropadljivi venac i svedočanstvo Hristovih stradanja, i zajednicu krvi Njegove, i da bude usinovljen sastradavanjem u Njegovoj smrti.«
O Hristu i ranim hrišćanima svedoče više latinskih autora i sačuvanih spisa; u autentičnost datih tekstova i ukaza nikad se nije sumnjalo, pogotovo zbog toga što ne govore afirmativno o Hristu i hrišćanima, već pogrdno. Ti spisatelji su ponajprije Kornelije Takit, Gaj Svetonije Trakvil, i Plinije Mlađi.
Kornelije Takit (trad.: Tacit; Cornelius Tacitus, otprilike 55. do 120. g.) je najveći rimski historik. Napravio je činovničku karijeru (88. g. je pretor, 97. konsul), te je bio prokonsul provincije Azije za vreme imperatora Trajana. Navažniji njegov spis jesu ‘Godišnjice (Annales) od smrti božanskog Avgusta’, koje je napisao u svojoj starosti. U njemu govori i o brutalnosti koje su hrišćani trpeli pod suludim piromanom Neronom (vladao: 54.-68. g.). U svojim kapitalnim 'Analima' (pronađenim 1429. g., u čiju autentičnost se nikad nije sumnjalo, pored ostalog Takit piše i o tome kako je pomahnitali Neron, zapalivši Rim, za taj ispad prebacio krivicu na hrišćane: »... Ni ljudski napori, ni kesareva štedrost, ni obredi očišćenja nisu izbrisali sramotu, nisu prekinuli priče da je požar podmetnut po naređenju. Da stane na put glasinama, /pronađe/ Neron krivce i stane ih kažnjavati probranim mukama. To su bili ljudi omraženi zbog zlodela koja su činili, a koje narod nazivaše hrišćanima. Ime su dobili po H r i s t u koji je za Tiberijeve vlade pogubljen po presudi prokuratora Pontija Pilata /Auctor nominis eius Christus Tiberio imperitante per procuratorem Pontium Pilatum supplicio adfectus erat/; potisnuto samo zamalo, ovo gnusno praznoverje, izbilo je i raširilo ponovo, ne samo po Judeji, gde se to zlo i rodilo, već i po Rimu, gde se stiču i neguju sve moguće sramne i gadne vere sa svih strana sveta. Najpre su pohvatani ljudi koji su ispovedali tu veru, a zatim su oni prokazali čitavo mnoštvo drugih. Njima nije dokazana toliko krivica za podmetanje požara koliko mržnja na ljudski rod. Pogubljenje hrišćana služilo je ostalima za zabavu: oblačili su ih u kože divljih zveri, puštali pse da ih rastržu, raspinjali ih na krstove i palili, poput buktinja, kad se spusti noć. Neron je dao svoje vrtove za te predstave, priređivao cirkuske igre i, odeven u kočijaško odelo, umešao bi se među svetinu, ili bi sa svojim kolima i sam učestvovao u trkama. I mada su hrišćani inače bili krivi i zasluživali najtežu kaznu, rađala se u narodu samilost prema njima jer su padali kao žrtve svireposti jednog čoveka, a ne za opšte dobro.« (XV, 44; cp.: Sulpikije Sever: ‘Hronika’, II, 29)
Da je Rim, u vreme povoja hrišćanstva, bio stecište raznoraznih, pa i izopačenih kultova, kako Takit iznosi, potvrđuju i sama hrišćanska svedočenja. Svoju ‘Prvu poslanicu’ upućenu vernima u rasejanju apostol Petar završava rečima: »Pozdravlja vas s vama izabrana crkva u Babilonu ...« (5:13) Moguće je da Petar pod 'Babilonom' zapravo misli na Rim, koji je bio babilonsko stecište i svratište svih mogućih vera. (I Egipat je imao svoj 'Babilon': rimsko utvrđenje u Fustasu, nedaleko od Memfisa.) To u 'Oktaviju' potvrđuje i Minukije Feliks kazujući da u provincijama svaki narod ima svoje posebne kultove i poštuje svoje lokalne bogove (naprimer Eleusinci Kereru, Frigijci Majku Kibelu, Epidaurijci Eskulapa, Haldejci Bela, Sirijci Astartu, ...), a Rimljani poštuju sva ta božanstva i uvoze njihove kultove i obrede. Rimljani obožavaju pobeđene bogove, traže religije stranaca i čine ih svojima (pogl. 6).
Iz Takitovog navoda, koji pokazuje da je autor neobavešten o istinskom učenju i životu hrišćana, jasno se vidi i doznaje da je osnivač hrišćanstva bio Isus Hrist, Čovek koji je pogubljen, raspet u Judeji za vreme prokuratora Pontija Pilata (26.-36. g.). Lukijan Samosatski, helenski satiričar srebrnog doba literalnog stvaralaštva, rođen na Eufratu, u severnoj Siriji, oko 170 godine u svome delu De morte Peregrini takođe svedoči o Hristu kao Čoveku koga proslavljuju Njegovi sledbenici (koje naziva nečasnim ljudima), koji je ustanovio hrišćanstvo kao novu veru i novi kult, i koji je podučavao uzajamnoj bratskoj ljubavi Svoje sledbenike: »Hrišćani obožavaju tog Čoveka do današnjih dana, proslavljenu ličnost koja je uspostavila njihove nove obrede, i zbog toga bila pogubljena. Ubeđeni su od strane njihovog zakonodavca, da su svi braća, od trenutka primanja hrišćanstva; ne priznaju bogove Grčke, i obožavaju pogubljenog mudraca /aneskolapisménon sophistn/, te žive po Njegovim zakonima.« (Pogl. 13; v.: Feliks: 'Oktavije', 9) Takit, navodeći naziv ‘hrišćani’ samim tim potvrđuje i historijsko postojanje Isusa Hrista. On Pilata (čije ime označava 'naoružan kopljem' – Pilum) predstavlja prokuratorom (građansko-financijskim upraviteljom), što kasnije i Eusebije prihvata, dok je on verovatnije bio prefekt (vojni upravitelj), što potvrđuje i njegovo vojno-borbeno angažovanje. Procuratores su u početku imali ovlašćenja da obavljali ponajprije financijske poslove za nečiji interes, dok od vremena Avgusta postaju staratelji o carevim prihodima i interesima, odnosno glavni dvorski financijski činovnici. Financijske poslove (kontrola zakupca poreza, kovnica novca, carskih rudnika) obavljali su i u senatskim i većim carskim provincijama, dok su u manjim carskim provincijama imali i civilnu vlast, ali su bili, u tom slučaju, podređeni legatu susedne veće prvincije. Prema jednom natpisu, kamenoj ploči nađenoj 1961. g. od strane italijanskih arheologa pri raskopavanju stepenica antičkog teatra Kesareje Palestinske, gde je se nalazila rezidencija rimskih upravitelja Judejom, Pilat, koji je poticao iz borbenog latinskog plemena Samnita, bio je prefekt Judeje. U natpisu nađenog kamena arheolozi su mogli pročitati:

CAESARIANIS TIBERINVM
PONTIVS PILATVS
PREFECTVS IUDAEAE
DEDIT

odnosno: »Kesarejcima Tiberium (teatar, posvećen imenom Tiberija), Pontije Pilat, prefekt Judeje, podario je.« – Flavije u Judejskom ratu izveštava: »U Judeju je Tiberije poslao Pilata za državnog upravitelja – epítropos.« (II, 9, 2; v.: 'Starine', XVIII, 2, 2) – Grčki termin ho epítropos znači i 'nadzornik', 'upravitelj dobara' ('Matej', 20:8, 'Luka', 8:3) – Kod Luke Pilat se naziva i hegemonom (hgemoneýontos) Judeje (3:1) – Pilatov savremenik Filon u svome spisu Legatio ad Gaium ukazuje za Pilata, u epizodi kada mu je judejski narod pripretio žalbom Caru zbog uvredljivih natpisa po Gradu: »... Bojao je se da će uistinu poslati u Rim poslanstvo i onde se žaliti na sve njegovo upravljanje zemljom.« (38)
Osmotrimo dalje: zar bi se ljudi zvani hrišćani, tako grubo oklevetani od rimske vlasti, žrtvovali 'slepo' da u srcu i pred očima nisu imali živi lik svoga Osnivača i Spasitelja?! Za vreme ovog gonjenja pod Neronom stradali su i dva velika apostola: Pavle i Petar. Gledajući udaljenost Rima od Judeje, to nam kaže da je do ovog gonjenja iz 64. g. u Rimu postojalo hrišćansko Bratstvo, odnosno da je se hrišćanstvo vrlo rano počelo širiti po celoj Imperiji. Inače, poštovanje hrišćanskih mučenika u paganizirajućem hrišćanstvu, koje je najpre izbegavalo paganske hramove kao grobnice lažnih bogova ('Oktavije', pogl. 8), brzo je poprimilo oblike neznabožačkog obožavanja heroja i bogova, njihovih grobnica i posmrtnih ostataka; Julijan Imperator, koji je smatrao da hrišćani samo Pavla slede a Hristove reči uveliko gaze, zapaža: »... Čak se i grobovima Petra i Pavla odaje poštovanje, istina tajno, .... Sve ste ispunili grobovima i grobnicama, pa ipak nigde kod vas nije rečeno da treba da se vučete oko grobnica i da im odajete poštovanje.« ('Protiv Galilejaca', 327 B. 335 B-C) Hrišćansko obožavanje mučenikâ i njihovih grobova svakako delom predstavlja revolt na pogromaštvo rimskih vlastodržaca, koji su često nastojali uništiti svaki trag od mučenika, bacajući njihov leš pred pse, spaljujući ga ili potapajući.
Tertulijan govori za Neronovu goniteljsku opsednutost i stradanje hrišćana pod njim: »Uzmite zapise o vašoj prošlosti. Tamo ćete naći da je Neron bio prvi ko je počeo progoniti naše učenje. To je započelo onda kada je pokorio Istok i kada je počeo sa svirepostima u Rimu. Ponosni smo na to što je taj čovek započeo takvo kažnjavanje jer ko god zna za njega /Nerona/, znaće da je samo on bio u stanju da napadne na ono što je toliko dragoceno ...« ('Apologija', V, 3) – Po predanju, pred kraj Neropnove vladavine u Rimu su mučenički postradali apostoli Petar (koji je raspet na izvrnutom krstu) i Pavle (kojem je odrubljena glava).
I car Domitijan (81.-96. g.) bio je vrlo nepoverljiv i podozriv prema nepokornim hrišćanima koji ga nisu priznavali za ‘gospoda i boga’: »... Rado je čuo kako narod u amfiteatru na dan velike gozbe kliče: 'Živeo naš gospod i gospa /domino et dominae feliciter/.« (Svetonije: Domitianus, 13) Za razliku od Domitijana Avgust nije voleo da ga oslovljavao kao 'gospoda'. Imamo zabeleške da su pored ostalih u njegovo vreme postradali Flavije Klement i Domitila. U svojoj 'Historiji' Dion Kasije iznosi da su Flavije Klement i Domitila bili optuženi za 'ateizam' (égklma atheótetos), zajedno s mnogima drugima koji su se priklonili 'judejskim' kultovima, odnosno hrišćanstvu (LXVII, 14). Izgleda da i Klement Rimski u svojoj 'Poslanici Crkvi u Korintu' o tome u uvodu daje nekakve nagoveštaje: »Zbog iznenadnih i učestalih nevolja i neprilika koje su nas zadesile, čini nam se da kasno odgovaramo na ona sporna pitanja kod vas, ...« – Inače, još sam apostol Pavle ukazuje da hrišćanstvo u početku nije imalo mnogo uglednih, plemićkih vernika ('Korinćanima', I, 1:26), no ipak, u Hristovom Krilu vremenom je se mogao naći i poneko sa dvora ('Filipljanima', 4:22; 'Luka', 8:3; 'Dela', 13:1.12). I takve ljude, kad bi ih otkrila, rimska vlast je nemilosrdno ubijala. S druge strane, pogrešno je prevashodno robove predstavljati kao udarne protagoniste hrišćanskog života, mada je bilo i robova koji su pronosili Hristovu svetlost.
Rimska vlast, u prvim decenijama, u svojoj letargičnoj trpeljivosti prema stranim religijama (koje je i 'uvozila'), koje nije videla kao opasnost za poredak u državi, nije progonila hrišćanstvo, koje je smatrano za nacionalnu judejsku veru. No kada je Rimska vlast uvidela da sve više ljudi iz mnogoboštva prelazi u hrišćanstvo, da hrišćani odbijaju da odaju 'božanske' počasti rimskom imperatoru i bogovima Imperije, da odbijaju prinošenje krvnih žrtvi, da razotkrivaju njihove bogove kao lažne bogove, shvatila je kolika političko-religijska opasnost njenom službenom kultu preti od nove doktrine i nove religije (koja je samo Hrista videla kao Boga). Krenula je besomučna hajka na hrišćane koji su se poput plamena širila na sve strane, ne bi li se nova, silno ekspandirajuća vera iskorenila, a njeni nosioci ućutkali. Rimski mnogobožac Kekilije iz svog ugla gledanja prebacuje hrišćanstvu: »... Kako beščašće plodonosno napreduje, i ozlogašene navike se uvlače iz dana u dan, to se odvratna svetilišta /sacraria/ te opake zajednice umnožavaju i pune po čitavom svetu. Nesumnjivo ovaj savez treba sasvim iskoreniti, uništiti.« ('Oktavije', pogl. 9) O hrišćanima su počele da se šire razne laži kao o 'bezbožnicima', 'razvratnicima' i 'kanibalima', kako bi se tim optužbama mogli pokriti progoni i torture organizovane i preduzete nad njima. U 'Razgovoru sa Jevrejinom Trifonom' Justin Mučenik iznosi svome sagovorniku koji je uzimao hrišćane za 'bezakonike': »... Niste li i vi poverovali klevetama kako mi, navodno, jedemo ljudsko meso i da posle pirovanja gasimo svetiljke i prepuštamo se bezakonim orgijama.« (Pogl. 10; v.: 'Oktavije', pogl. 9) Repertoar tih laži koje je svetina širila i proturala vidi se dobro i u Kelsovom 'Istinskom rasuđivanju', gde se Hrist i hrišćani najgore ocrnjuju; naravno, Kels pokazuje i najdublju mržnju prema jevrejskom narodu. Zato što odbacuju tradicionalni i državni žrtveni kult. Kels je hrišćane najradije voleo da vidi pod zemljom: »Ako neće održavati uobičajnu službu božiju i štovati one koji to vode, tada se ne bi trebalii ni ženiti ni decu rađati, niti bilo što drugo činiti u životu, već bi trebali da odu odavde, ne ostavljajući potomstvo, da takva vrsta ljudi potpuno nestane na zemlje.« (‘Protiv Kelsa’, VIII, 55) – Jedna od najužasnijih pretnji po ekspandirajuću Rimsku Imperiju i njen mit o prosperitetu bilo je hrišćansko učenje koje je najavljivalo uništenje postojećeg sveta i dolazak Božijeg Poretka ('Oktavije', pogl. 10). A sa svetom koji propada i propašće, dakako se ne treba sljubljivati niti mu služiti.
Ipak treba zapaziti da satansko nije moglo sve imperatore pokrenuti na besomučno iskorenjavanje hrišćana, niti su u svim delovima Carstva progoni bili podjednaki. Sa onim suludim i do dna opijenim vlastoljubljem carevima, kao što je bio Neron, nahuškati ih na hrišćane bilo je lako izvodljivo. Meliton Sardijski, po svedočenju Eusebija, u svojoj 'Apologiji' upućenoj Marku Avreliju, iznosi: »Samo su Neron i Domitijan podstrekivali na zločinjenje, poželeli na nasrnu na našu veru i stoga su, po besmislenom običaju, činili sve da se na nas izliju čitave reke laži i napada.« ('Historija Crkve', IV, 26) – Na početku V stoleća Pavle Orosije (Historiarum aduersum paganos) govori o deset rimski imperatora koji su žestoko progonili i zatirali hrišćane.
Činjenica je da je rimska vlast i pre Nerona (koji nije bio privržen nijednom zvaničnom kultu), iz Rima, stecišta raznoraznih vera, isterivala one koji joj nisu bili po volji ili ih ocenila kao subverzivno-remetilačkim faktorom. Tako Takit govori o jednoj senatskoj odluci iz devetnaeste godine nove ere: »Senat je, dalje, raspravljao o progonu egipatskih i judejskih kultova, i doneo odluku da se četiri hiljade oslobođenika, zahvaćenih, kao zarazom, ovim praznoverjem, koji su još sposobni za rad, prebaci na /ostrvo/ Sardiniju da tamo pomognu u suzbijanju razbojništva. Ako im nezdravo podneblje tamo dođe glave, neće biti velika šteta'.« ('Anali', II, 85) – Nešto pre toga »Senat je doneo i odluku o proterivanju astrologa i maga iz Italije. Jedan od njih, Lukije Pituanije, bačen je sa Tarpejske stene (II, 32), jedne oštre odsečene litice na jugozapadnoj strani Kapitolija, odakle su obično bacane ubice i izdajnici. I Svetonije govori o Tiberijevoj averziji prema stranim kultovima: »Zabranio je tuđa bogosluženja, naročito egipatske i judejske obrede, prisilivši one koji su ispovedali takva praznoverja da spale bogoslužne odore sa svim priborom. Judejsku je omladinu pod izgovorom ratne službe porazmestio po provincijama s nezdravim podnebljem, a ostale je pripadnike istoga naroda ili sledbenike slične vere proterao iz Rima, zapretivši im kaznom doživotnog ropstva ako se ne pokore. Proterao je i astrologe, ali je dopustio dalji boravak u Rimu onima koji su ga molili i obećali mu da će se okaniti svoga zanimanja.« (Vita Tiberi, 36) – Inače, od rimskih imperatora blagonaklon stav prema Jevrejima imali su ponajprije Julijan Apostata, Aleksandar Sever i Julilije Kesar, dok su u očima drugih imperatora uglavnom bili nepodoban i buntovan narod. Kels, smatrajući da Jevreji dolaze iz Egipta, predstavlja ih kao svagda buntovan narod, kojim rukovodi duh meteža ('Origen: 'Protiv Kelsa', III, 5.7.9) Gledajući silna jevrejska stradanja, Jovan Zlatousti ih sagledava kao posledicu njihovog odbijanja Isusa Hrista, velikog proroka koga je i sam Mojsije najavio ('Ponovljeni Zakon', 18:15.19): »I0ko su ust0li mnogi proroci, ud5Xci ih nisu sv5 posluš0li, i ništ0 zbog tog0 nisu pr5trp5li.  z0to što nisu posluš0li Hrist0, oni s5 s0d0 vuku posvud0, k0o lut0lic5, b5skućnici i izgn0nici. Gl5d0X k0ko su ost0li b5z gr0đ0nstv0, ot0čkih z0kon0 i obič0X0, k0ko su svud0 podvrgnuti sr0moć5nju, k0zn0m0 i muč5nju.  koliko su postr0d0li u vr5m5 V5spasiX0n0 i Tit0, to s5 ni opis0ti n5 mož5: ono što im s5 dogodilo z0s5nilo X5 sv0ku n5sr5ću; t0ko su s5 ispunil5 proročk5 r5či: 'A čov5k koXi n5 bi posluš0o r5či koX5 ć5 t0X Prorok govoriti u Im5 MoX5, istr5bić5 s5.' Oni nisu posluš0li tog Prorok0, i z0to im s5 sv5 pr5tvorilo u pustinju.« ('Protiv Judejaca i neznabožaca', 8) Besomučno i jednoglasno zahtevajući pred Pilatom smrt Pravednika Isusa, jevrejski narod je sam sebe osudio na brojna stradanja tokom stoleća: »Krv Njegova na nas i na našu decu.« ('Matej', 27:25)
Pre Nerona, Klaudije je preduzeo poduhvat isterivanja Jevreja iz Rima ('Dela', 18:2). Hrišćanski pisac Sulpikije Sever (Sulpicius Severus, oko 400. g.) u svojoj 'Hronici', pozivajući se na Takita, iznosi da su Rimljanima, osvajajući Jerusalim, držali da je Hram Jerusalimski, značajan i za održavanje hrišćanskog kulta: »Drugi pak, i sam Tit, smatrali su da je razoriti Hram u prvom redu neophodno, zato što su te dve religije, iako neprijateljske jedna drugoj, ipak iznikle iz jednoga istočnika; hrišćani su proizišli iz judejaca: ako bi se uništio koren, to bi brzo usahnulo i svo rastinje.« (II, 30, 3) – Historičar Hegesip svedoči da je Jakov Pravednik, Isusov brat, mogao da ulazi u Svetinju Hrama, i da se tamo moli, što nam verovatno hoće reći da je on vršio i hramsko-sveštenu razrednu službu, koju je ranije imao i Zaharija, Jovanov otac, ili da je kao nazirski prvosveštenik imao pravo ulaska u Najsvetije Mesto Hrama.
Ne treba prevideti ni mesijanski faktor u progonu hrišćana. Naime, na Istoku je postojalo staro proročanstvo, koje je dopirlo i do rimskih ušiju, da će Božiji narod (ostatak) naslediti Obećanu Zemlju, Novu Zemlju; Svetonije to interpretira kao najavu da će svetom zavladati ljudi koji dolaze iz Judeje: »Po čitavom Istoku bila je rasprostranjena stara i postojana vera da je od sudbine određeno da u to vreme zavladaju svetom ljudi koji bi došli iz Judeje. Po To proročanstvo, koje se, kako se kasnije iz događaja pokazalo, ticalo rimskoga cara, protegnuli su Jevreji na sebe, te se pobunili protiv Rima. Ubili su namesnika /Gasija Flora/ i osim toga razbili vojsku konsularnog legata /Gastija Gala/ iz Sirije, koji mu je došao u pomoć, i pritom su oteli jednog orla.« (Vespasianus, 4 cp.: Takit: Historiae, V, 13) – Prorok Isaija govori o vlasti novog Izraela nad celim svetom: »Proširićeš se desno i levo, i tvoje će potomstvo zavladati narodima, i naselićeš opustele gradove.« (54:3) – Flavije je smatrao da stara proroštva ('Psalmi', 2:44; 'Danilo', 2:44, 7:14) ukazuju na dominaciju Vespasijana Svetom zemljom: »A što ih je /= Jevreje/ najviše na rat nagonilo, bilo je jedno dvosmisleno proroštvo koje se isto tako nalazilo u njihovim svetim knjigama da će, naime, u to vreme jedan iz njihove zemlje postati vladar vaseljene. Ovo su oni prenosili na nekoga iz svog naroda, i mnogi njihovi mudraci varali su se u tumačenju ove izreke. A proroštvo je ukazivalo na carevanje Vespasijanovo, koji je u Judeji bio izvikan za imperatora.« (Flavije: 'Judejski rat', VI, 5, 4) Onaj kome je Svevišnji u Svetoj zemlji dao Davidov Presto i vlast nad svim narodima i jezicima koji prihvataju Boga kao Oca, dakako je bio Isus Hrist. Kada je Domitijan hteo da istrebi sve potomke iz Davidove, kraljevske loze, neko mu je prokazao i potomke Isusovog brata Jude. Eusebije citira Hegesipa, pa prenosi dešavanja u vezi toga: »Od roda Gospoda ostali su Judini unuci. Juda je bio brat Gospodnji po telu. Njih su potkazali, rekavši da su potomci Davida. Evokat /= oyokátos/ ih dovede Domitijanu, koji se poput Heroda plašio Hristovog Dolaska. On ih upita da li su iz roda Davidovog, a oni rekoše da jesu. Tada ih upita o njihovom materijalnom stanju, a njih dvojica rekoše da imaju samo devet hiljada denara ali ne u novcu nego u 39 pletrona zemlje, da tu zemlju obraćuju i da od toga žive. Tada mu pokazaše svoje ogrubele šake. Na pitanje o Hristu i Njegovom Kraljevstvu, šta je ono, gde i kada će se pojaviti, oni odgovoriše da ono nije od ovoga sveta i nije na ovoj zemlji ne¬go da je na Nebu i sa anđelima, i da će biti na kraju sveta, kada Hristos doće sa Slavom, da sudi živima i mrtvima i svakome dâ po delima njegovim. Domitijan, ne našavši krivice na njima, ismeja ih kao ludake pa ih pusti na slobodu.« (‘Historija Crkve', III, 20) Evanđelje koje je ukazivalo da će Gospod Pravednosti brzo doći i Ognjem sažeti stari svet, svet Stare Zmije, i ustanoviti novi poredak na preobraženoj Zemlji, poredak u koji će moći ući samo oni koji su uzrasli u Hrista Gospoda, svakako nije ni malo bilo prijatno za uši vlastoljubivih i slavoljubivih rimskih magistrata, onda kada bi ga ozbiljno uzeli i sagledali.
Kornelije Takit, iz nekih sumnjivih predanja, preuzeo je i proširio je laž da se Judejci, na tajnome mestu Hrama, klanjaju glavi magarca, jer su navodno uz pomoć magarca pronašli željeni izvor u pustinji Arabije ('Historija', V, 3-4; cp.: 'Protiv Kelsa', III, 1). Ta optužba je preneta i na hrišćane: »Čujemo da oni, ne znam po kakvom ružnom ubeđenju, poštuju glavu jedne od najnižih životinja, glavu magarca.« ('Oktavije', pogl. 9) Apion je takođe govorio da Judejci u svome Hramu poštuju zlatnu glavu magarca, koju je verovatno u svoje vreme postavio zlokobni zavojevač i tiranin Antioh IV Epifan (Flavije: 'O starosti jevrejskog naroda, II, 9'; cp.: Plutarh: 'Gozbeni razgovori', IV, 6, 2) U svojoj 'Apologiji' Tertulijan razotkriva sva ta gruba i preuveličana podmetanja (pogl. 16; cp.: Ad nationes, I, 11.14). Inače i neki egipatski gnostici su učili da judejski Ceb’aoh (grec.: SabaMth), vladajući sa sedmog Neba, ima telo čoveka i glavu magareta (Panarion, haer. 26, 10.12). Poznato je da su upravo Rimljani, preuzimajući tuđe bogove, obožavali i egipatskog boga Seta (Tifona), koji je imao glavu magarca (cp.: Apulej: 'Zlatni magarac', IX, 14; Juvenal: 'Satire', VI, 333-334). Dok su Egipćani uzimali da je »magarac nečista životinja opsednuta zlim duhom« (Plutarh: De Iside et Osiride, 30; cp.: Klement: 'Šarenica', II, 94, 5; IV, 12, 4), Hrist, Koji se u 'Talmudu' naziva i Balaamom koji je se na magarici uputio u Petor na Eufratu, Gospod koji je poštovao sva Božija stvorenja, magarca nije video kao nekakvu 'nižu' životinju; čakviše, na magarcu je ponizno ušao u Jerusalim. U 'Otkrivenju po Jovanu' Hrist u Harmagedonu simbolično se prikazuje kako veličanstveno dolazi na belom konju (19:11; v.: Justin: 'Apologija', I, 54, 7; 'Sanhedrin', fol. 98 A)



Rimski palatinski grafit u grčkoj ortografiji (otkriven 1856. g.) koji ismejava Hrista Raspetog: »Aleksamen štuje /svoga/ boga« (ALE-ZAMENOS SEBETE THELN), iz sredine prve polovine II stoleća. Mnogo klevetničko-podrugrljivih grafitita protiv hrišćana moglo je se naći i u Pompeji, koja je stradala pod erupcijom vulkana Vezuva 79. g. nove ere.

Vlastoljubivi rimski imperatori imali su veliki strah pred tajnim udruženjima, pogotovo pred onima sa političko-klubskim konotacijama (sodalitas); hrišćanske zajednice upravo su doživljavali i kao podrivačke udruge, heterije. U jednom svom pismu (lib. IX, ep. 32) Plinije cara Trajana izveštava kako je u toku njegovog obilaženja privincije, grad Nikomediju zadesio veoma pustošni požar, koji je uništio mnoge privatne kuće, te dve javne zgrade (Geruziju i Izidin hram). Plinije od Imperatora traži mišljenje da li treba osnovati jedan odred radnika (collegium fabrorum), vatrogasno udruženje od sto pedeset ljudi, koje bi se upotrebljavalo u vreme takvih nepogoda. Namesnik ukazuje da će voditi računa da u takvo udruženje ne bude primljen niko ko stvarno nije vatrogasac, te da neće dopustiti da ono deluje izvan svoje svrhe. Trajan se krajnje rezervisano osvrće na mogućnost osnivanja takvog udruženja: »... Treba imati na umu da su slična udruženja /factionibus/ bila uzrok mnogih političkih nereda u tvojoj provinciji, naročito u njenim gradovima. Bilo kako da ih nazovemo ili opravdamo njihovo udruživanje oni će, makar i za kratko vreme, početi tajne skupove da održavaju.« (Lib. X, ep. 35 – Prevod: Albin Vilhar) U vreme rimskih građanskih ratova I stoleća stare ere, uistinu su nastajajla mnoga zločinačka udruženja: »Svuda su nicali klubovi /collegi/ pod imenom kakvog novog udruženja /societatem/, da zajednički vrše svakojake zločine.« (Svetonije: 'Avgust', 32) Avgust je, da bi stao na put tome, za nadzor na zgodnim mestima postavio straže, pretresao radionice veleposednika, i sva nova udruženja ukinuo. – Što se tiče samog hrišćanskog udruživanja, tek je 262. godine imperator Galijan izdao ukaz kojim je hrišćanima dato pravo pogrebnog društva.
Inače, za rimsku vlast potencijalnu opasnost nisu predstavljali samo obrtnička i politička udruženja, već i duhovno-profetski kultovi, a takav tretman je imalo i rano hrišćanstvo, haldejci i magijci. Obraćanje astrolozima i proročištima u vezi s članovima carske porodice tretirala je se i kažnjavalo je se kao zločin. Takit pripoveda za jednu takvu aferu u vreme Klaudija: »Pod konsulima /52 g./ Faustom Sulom i Salvijom Otonom prognan je Furije Skribonijan pod optužbom da je preko haldejaca hteo da dozna čas careve smrti. /.../ U izgnanstvu prognanik nije dugo poživeo. Jedni su pričali da je umro prirodnom smrću, drugi da je otrovan, već šta se kome činilo verovatnije. Donesena je zatim stroga ali bezuspešna odluka o proterivanju astrologa iz Italije.« ('Anali', XII, 52; v.: II, 27)
Treba znati da su se obračunavanja sa političkim protivnicima i njihova uklanjanje sa scene u starom Rimu bila posebno surova i mahnita. U svome delu 'Građanski ratovi' Apijan nam opisuje proskripcije iz 43. g. se., u godini kada je Oktavijan prvi put postao konsul: »I po Rimu i po okolini počelo je iznenadno hvatanje ljudi, prema tome gde se ko zatekao. Ubijali su ih na različite načine, a potom ih odsecali glave da bi na osnovu njih dobili nagradu. Ljudi koji su bili ugledni bežali su i držali se vrlo nedolično. Jedni su se spuštali u bunare i u najprljavije delove kanalizacije, a drugi su se krili pod đubretom ili sedeli šćućureni pod crepovima na krovu, u najvećoj tišini. Neki su strepeli od svojih žena i sinova, ako su ovi bili kivni na njih; neki su strahovali od svojih oslobođenika i robova. Poverioci su zazirali od dužnikâ, susedi od suseda koji su želeli da se dograbe njihovog poseda. Zavladalo je nepoverenje u međuljudskim odnosima i sve prljave strasti odjednom su izbile na površinu.«
Naravno, u početku gonjenja, hrišćanske sekte, koje su potonule u duboku izopačenost i opsenu (kakvi su bili sledbenici Simona Gatara), rimska vlast nije dirala. U svojoj 'Prvoj Apologiji', upućenoj imperatoru Antoninu, Justin Filosof, aludirajući na simonite i markionite, primećuje: »D0 li oni čine gnusn0 del0 koX0 su evidentn0 u n0rodu, poput g0šenje svetl0, Xedenje ljudskog mes0 n0 skupovim0, X0 ne zn0m; 0li zn0m d0 njih vi ne gonite i ne ubiX0te zbog njihovog učenj0.« (Pogl. 25) Istinski hrišćanin je gonjen samo zbog Hristovog Imena koje je neustrašivo ispovedao. Naravno, bilo je i lažnih i mlakih hrišćana, koji su činili bezakonja poput mnogobožaca, i tako sramotila Hristovo Ime. U 'Prvoj Petrovoj poslanici' se stoga upozorava: »Bolje je, naime, ako hoće volja Božija, da stradate čineći dobro nego čineći zlo. /.../ Niko od vas, naime, da ne strada kao ubica, ili lupež, ili zločinac, ili kao čovek koji se meša u tuđe stvari. Ako pak strada kao hrišćanin, neka se ne stidi, nego neka slavi Boga tim imenom« (3:17.4:15-16) U rimskome prinkipatu sama optužba da je neko hrišćanin i samo priznanje da je neko Hristov poklonik, bila je dovoljan razlog za smrtnu osudu. Hrišćanina je mogao rimski sud da pusti samo ako bi se odrekao svoje vere (Jeronim: 'O znamenitim muževima', 42) – Plinije Trajana konsultuje da li hrišćane treba goniti samo zbog njihovog imena ili samo zbog eventualnih prestupa: »Da li je kažnjivo već i samo to što se zove hri¬šćaninom, ili treba kazniti samo zločine i prestupe u vezi sa tim imenom.« (Ep. 96, 2) – Kada je rimski prefekt Lolije Urbik (144.-160. g. ne.) osudio Ptolemeja, hrišćanskog učitelja svoje žene koja je zatražila razvod od njega, zbog njegovog raspusnog ponašanja, jedan čovek iz sudnice – Lukije, protestvovao je zbog te nepravde: »Zašto si ti kaznio ovoga čoveka, koji nije kriv ni za blud, ni preljubu, ni ubistvo, ni krađu ili pljačku, i uopšte nije potkazan za nekakav prestup, već je samo ispovedao sebe za hrišćanina? Ti., Urbik, sudiš kako je nedolično suditi za blagočestivog autokratora /Pija/, ni za filosofa sina kesarova /= Marko Aurelije/, ni sveštenog senata.« (Justin: 'Apologija', II, 2) Zbog tog negodovanja i hrišćanin Lukije je osuđen na smrt.
Justin Mučenik moli cara Hadrijana da ako se već sudi hrišćanima, sudi im se prema delima, a ne zbog Hristovog Imena ('Apologija', I, 7), što bi bilo i u službi razdvajanja lažnih od istinskih poklonika Hristovog Imena. – Kad je se hrišćanstvo institucionalizovalo, izgubilo karakter bratstva, kada je postalo priznata institucija i povlašćena religija, državni kult (religia licita), kada je rimskog imperatora prihvatilo kao 'prvovnog sveštenika', samo je pokretalo kod vlasti zahteve da se suzbiju i onemogućavaju u delovanju njihovi oponenti. Tako Prokopije izveštava za Justinijanov pogromaški karakter prema montanistima i subotarima: »On je naredio da se unište sva ta verovanja, a njihovo mesto da preuzme ortodoksna dogma, preteći, među ostalim kaznama za neposlušnost, gubitkom heretikovog prava da imovinu ostavi deci ili drugim rođacima.« ('Tajna historija', 11) Teodosije kodeks 'bezbožnicima' preti čak i konfiskacijom celog imanja ukoliko ne postanu katolici (XVI, 5) U 69. pravilu Afričke crkve iznosi se zahtev i uredba koja pokazuje duboku netoleranciju podržavljene i institucionalizovane Crkve: »Potrebno je zamoliti najblagočestivije careve da se u potpunosti razore ostaci idola koji su po čitavoj Africi, jer u mnogim primorskim mestima i u raznim posedima, ova nezakonita zabluda još uvek je izražena. Stoga, neka izdaju nalog da se unište idoli, i neka narede da se na svaki način razore idolski hramovi koji su po selima i po skrivenim mestima, gde i dalje stoje bez i najmanje pristojnosti.« Slično se iznosi i u 95. pravilu. Konstantin Veliki, nastojeći da se prikaže 'velikim hrišćaninom', nije imao nikakve tolerancije za drevne kultove: »Podizao je crkve i ukrašavao ih skupocenim stvarima, dok je s druge uništavao paganska zdanja u kojima su se obožavali idoli.« ('Sokrat: 'Historija Crkve', I, 3) – Gotovo niko ko nije bio hrišćanin u Justinijanovo vreme više nije mogao doći do državne službe ili zadržati svoj službeni rang, stoga su mnogi iz koristoljublja, prividno postajali 'hrišćani', a sami lažni hrišćani su prepuštani da se obračunavaju sa 'odstupnicima': »Sveštenicima je dopuštao da bez ustručavanja vrše nasilje nad susedima, i čak je s naklonošću uživao u njihovim razbojništvima, uživajući kao da time sudeluje u njihovom štovanju Boga. /.../ On je, dalje, učinio neshvatljiv broj ubistava iz istih pobuda: zbog svoje namere da u hrišćanskom učenju okupi sve ljude, pobio je bezobzirno sve one koji se nisu slagali. To je, takođe, preduzeo u ime pobožnosti. Jer, on nije smatrao da ubija ljude kad bi nastradali oni čije je verovanje odudaralo od njegove vlastite.« ('Tajna historija', 13) – »... Romejsko se carstvo ispuni krvlju i progonom Samarjana i takozvanih heretika.« (Ibid., 18) – Imperator Julijan je bio jako pogođen rušenjima i paljenjima mnogobožačkih hramova od institucionalizovanog i osiljenog hrišćanstva: »... Povodite se za jarošću i ogorčenošću Jevreja, rušeći hramove i žrtvenike, i poklali ste ne samo one od nas koji su verno držali verovanja predaka, nego i one koji su istovetno zabludeleli kao i vi – heretike, jer nisu na isti način kao vi oplakivali Mrtvaca.« ('Protiv Galilejaca', 205 E – 206 A) – Helijev poklonik Julijan je se na peru jako okrenuo protiv hrišćana posle paljenja Apolonovog hrama u Dafni, za koje se pretpostavljalo da je delo i odgovor hrišćana, zato što je Julijan srušio crkvu u Dafni sagrađenu u krugu Apolonovog svetilišta, a posmrtne ostake antiohijskog episkopa Babila preneo u Antiohiju: »Mnogi od vas srušiše tek podignute žrtvenike, a naša blagost vas je s mukom naučila da budete mirni. A pošto poslasmo leš iz Dafne, neki među vama koji su ispunjavali svoje dužnosti prema bogovima, predali su svetilište dafnejskog boga onima koji su bili jarosni zbog posmrtnih ostataka, a neki su, bilo slučajno ili ne, podmetnuli u /Apolonov/ hram onaj požar koji se došljacima, posetiocima vašeg grada, učinio užasnim, ali je pružio uživanje vašem narodu, ...« ('Bradomrzac', 361 B-C)
Progoni koji su se strovalili na Crkvu u Rimu, i slavno odupiranje vernih u Rimu svim pritiscima od strane Imperije, doprineli su da Crkva u Rimu vrlo brzo postane najdostojnija i najosvedočenija Hristova Crkva. Apostol Pavle to potvrđuje pišući im: »... O vašoj veri govori se po svetu.« ('Rimljanima', 1:8) – O progonima kojima je Crkva u Rimu dugo bila izlagana dobro svedoče i brojne rimske katakombičke crkve. Dostojanstvo i stečeni



Kripta jedne od drevnih rimskih katakombi sa pogrebnim nišama
ugled Crkve u Rimu naglašava na početku svoje poslanice upućene vernima u Rimu od strane sveštenomučenika Ignatija Antiohijskog: »Crkvi pomilovanoj veličanstvenošću Višnjeg Oca i Isusa Hrista, jedinoga Sina Njegovog, voljenoj i prosvetljenoj voljom onoga Koji je zahteo sve što postoji, ...« – Rimska Crkva pokazuje starateljski odnos prema svim crkvama u svetu. Sozomen, koji je podržavao uplitanja rimskog pontifa i u stvari Crkve na Istoku iznosi: »Rimski episkop ima obavezu da se stara o svima, shodno dostojanstvu svoga prestola.« ('Historija Crkve', III, 8) – Hermi Duh Crkve u Rimu nalaže: »Napisaćeš, dakle, dve knjižice i poslaćeš jednu Klementu a jednu Grapti. Klement će /je/ poslati u vanjske gradove, jer je to njemu povereno.« ('Pastir', viđenje II, pogl. 4, fin.) – Dionisije, episkop Kointa, u svojoj Poslanici rimskome episkopu Soteru ima samo reči hvale za Hristovu Crkvu u Rimu: »Kod vas postoji običaj iz davnina da činite dobra dela i da pomažete braći iz drugih crkvi. Vi takođe pomažete i sirotinju kao i braću koja su u rudnicima. Vi, Rimljani, čuvate vaš običaj, predat vama od otaca a vaš episkop Soter, ne samo da je sačuvao taj običaj, nego i sam izobilno pomaže svete, poput oca koji ljubi decu, ohrabrujući takođe sve one koji mu dolaze.« (Eusebije: 'Historija Crkve', IV, 23) – Takvu brigu Rimske Crkve za braću i sestre iz drugih Hristovih Crkava odražava i 'Prva Klementova Poslanica Korinćanima' upućena povodom nesmirujućih sukoba u korintskoj crkvi. Irinej Lionski takođe Crkvu u Rimu prikazuje kao najslavniju: »Ovoj Crkvi zbog njenog prvenstva treba da se obraćaju sve druge crkve.« ('Protiv heresa', III, 3, 2) – I uistinu, čak i znameniti episkop Istoka – Polikarp Smirski, odlazi rimskome episkopu Aniketi, kako bi pokušali rešiti nesuglasice oko datuma praznovanja Pashe (Eusebije: 'Historija Crkve', IV, 14; V, 24) – Od Crkve u Rimu je se očekivao odlučujući glas kada je trebalo presuditi o ispravnosti suprostavljenim učenjima. Ona se postavlja kao Petrova katedra i glavna crkva (ecclesiam principalem) od koje dolazi svešteno jedinstvo, kao matrix i radix Univerzalne Crkve. Rimski episkop Viktor ophodio je se kao glava cele Crkve i hteo je odlučiti od jedinstva sve crkve koje imaju drugačiji stav po pitanju određivanja dana za svetkovanje Pashe; rimska shvatanja u vezi s praznovanjem Pashe kasnije će postati obavezna i za Crkvu na Istoku. No svoju stečeni slavu i koristeći situaciju da se nalazi u prestonici Imperije, Rimska Crkva koja je imala prvenstvo časti, relativno brzo (vrlo očigledno kod Tertulijanovog savremenika Kalista) je htela da pretvori u vaseljenski jurisdikcioni primat: rimski starešina se postavlja tako kao pontifex maximus i episcopus episcoporum. Episkop Hosija Kordobski u 3. i 4. pravilu Sardikijskog sabora iz IV stoleća daje rimskome pontifu pravo da prima žalbe episkopa cele Crkve na presude koje su im izrečene, kojima su svrgnuti, kako bi je potvrdio ili predao na razmatranje novom saboru: »... Imajmo spomen na apostola Petra i napišimo o tome Juliju, episkopu Rimu, da se ukoliko je potrebno, ponovi sud kod susednih episkopa i neka on /= Julije/ naznači one koji će to sprovesti.«
Plinije Mlađi (Gaius Plinius Caecilius Secundus), koga smo već pomenuli, rodom iz Koma (Comum) u severnoj Italiji, svoj životni vek proveo je otprilike od 62 do 114 godine. Radio je u Rimu kao advokat, a naposletku bio i namesnik, prokonsul carske provincije Bitinije (Bithyniae) u Maloj Aziji, provincije koja je se graničila sa Galatijom i Pontom. Od njegovih dela sačuvana je i zbirka sa nešto više od 120 pisama (Epistulae). Par tih pisama se odnose na njegovu korespodenciju sa imperatorom Trajanom u kojoj traži savete kako da se ophodi prema običaja hrišćana i kako pravno-sudski da ih tretira. I Tertulijan u svojoj ‘Apologetici’ poziva se na dato literalno svedočenje (II, 6-9). Rimski državnik i historik Plinije Mlađi, kao guverner Bitinije i Ponta (u periodu od 103. do 105. g.) u jednom od svojih pisama Trajanu, ukazuje za ‘praznoverne’ hrišćane, na osnovu izveštaja odstupnika iz hrišćanstva i dostavljača: »Drugi, koje je anonimni dostavljač naveo, izjavili su da su hrišćani, ali su se toga odmah odrekli. Govorili su da su to bili, ali da su prestali da budu, neki pre tri godine, a neki pre više godina, poneki čak i pre dvadeset godina. Ovi su se, takođe, grdeći Hrista, poklonili i tvome liku i likovima bogova. Tvrdili su, takođe, da je vrhunac njihove krivice ili zablude bilo to što su imali običaj da se određenoga dana /= u nedelju/ pre zore skupe, da pevaju zajedno pesmu u čast Hrista kao Boga /quasi deo/, i da se zavetima međusobno obavezuju ne samo da neće činiti zlodela, nego ni krađe, ni preljubu, da neće izneveriti datu reč, da neće utajiti ono što im je ostavljeno na čuvanje. Pošto bi sve to izvršili, oni bi se razišli i iznova sabirali da uzmu nešto hrane, skromne i obične.« (X, 96, 6-7) – Pliniju smeta to što sve više ljudi prihvata hrišćanstvo, što Hrista priznaje za jedinog boga, što rimski hramovi postaju sve napušteniji, a žrtvene životinje i žrtveno meso se sve slabije prodaju i kupuju. Na sličan otpor nailazi u Efesu i Pavle na svom trećem misionarskom putovanju: »U ono vreme pak nasta ne mala uzbuna zbog nauke Gospodnje. Jer neki čovek po imenu Demitrije, kovač srebra, koji je izrađivao srebrne hramove Artemidine i zanatlijama pružao ne malu zaradu, sakupi ih i radnike koji su se ovim bavili, pa reče: "Ljudi, vi znate da naše blagostanje dolazi od ovoga posla, a posmatrate i slušate da je ovaj Pavle ne samo u Efesu nego skoro po svoj Aziji ubedio i odvratio mnogi narod govoreći da bogovi – rukama napravljeni – nisu bogovi. Ali ne postoji samo opasnost da izgubi ugled ovaj naš zanat, nego i hram velike boginje Artemide neće se smatrati ni za šta, pa će se i šteta naneti veličanstvu boginje, koju poštuje sva Azija i ceo svet". A kad su čuli ovo, ispunjeni gnevom vikahu govoreći: 'Velika je Artemida efeska'. I bi pometnja u gradu, pa navališe jednodušno u pozorište i odvukoše Makedonce Gaja i Aristarha, Pavlove saputnike.« ('Dela', 19:23-29) – Oko 167. godine, znameniti episkop smirnski, čestiti Polikarp, spaljen je uz silne izlive mržnje ostrašćenog naroda, koji mu prebacuje to što njihovi, rimski idolopoklonički religijsko-žrtveni kult i državna idologija trpe udare i propadaju. Na sva usta vikali su protiv njega 'bezbožnika': »Taj je /.../ uništitelj naših bogova, koji i mase uči da ne prinose žrtve niti da se klanjaju idolima!« ('Stradanje Polikarpa', 12:2) – I filosof Kels prezrivo odbacuje hrišćanski kult zato što u njemu nema prinošenje žrtava demonima (koje na primer Hesiod vidi kao duhove na lestvici između bogova i heroja): »Ako neće održavati uobičajnu službu božiju i štovati one koji to vode, tada se ne bi trebalii ni ženiti ni decu rađati, niti bilo što drugo činiti u životu, već bi trebali da odu odavde, ne ostavljajući potomstvo, da takva vrsta ljudi potpuno nestane na zemlje.« ('Protiv Kelsa', VIII, 55) – I imperatoru Julijanu je začuđujuće kako samo hrišćani i judejci (čijeg boga vidi samo kao jednog od mnogobrojnih plemenskih bogova) odbijaju klanjanje i prinošenje žrtve idolima: »... Hiljadama godina u krajnjem neznanju ljudi služe idolima, kako ih nazivate, od mesta gde Sunce izlazi pa sve do mesta gde zalazi, i od krajnjeg severa do krajnjeg juga, svi osim tog malog plemena koje je se pre manje od 2.000 godina naselilo u jednom delu Palestine.« ('Protiv Galilejaca', 106 D) – Kakvu 'pobožnost' u Imperiji (gde je postojalo sijaset suprostavljenih i nakaradnih kultnih obožavanja) su mnogobošci hteli od hrišćana da vide da bi ih proglasili teistima? Justin Filosof u svome obraćanju carskoj vlasti imperije razotkriva pogromašku netrpeljivost rimske zveri: »... A ovo je jedina krivica koju vi iznosite protiv nas, to što mi ne poštujemo vaše bogove, niti prinosimo mrtvima žrtve levanice i mirise od masti, i /ne polažemo, prinosimo/ vence na njihove statue /cp.: Tertulijan: De corona, 3, 3/, niti prinosimo žrtve.« ('Apologija', I, 24, 2; v.: I, 9) Istinski Bog ne traži od ljudi da mu prinose krv i spaljeno meso, već čist život, goruću molitvu Duha i zahvaljivanja iz srca (I, 13, 1). Krvne žrtve i žrtve koje su uzdizale imperatora kao 'Boga', hrišćanin dakako nije mogao da prihvati; on je i zbog toga proglašavan 'bezbožnikom': »... Ispostavlja se da smo mi 'bezbožnici' samo u odnosu na takve, tobožnje i lažne bogove, ali ne i u odnosu na najistinskijeg Bog, ...« (Ibid., I, 6) Pogledajmo kakvom ‘pobožnošću’ kod Gala je Kesar oduševljen u ‘Zapisima o Galskom ratu’: »Čitav je galski narod vrlo pobožan. Zato oni koji teže obole ili se nađu u bitkama i opasnostima prinose ljude kao žrtve ili se zavetuju da će ih žrtvovati.« (VI, 16) – I Takit slično izveštava o keltskoj religiji: »Njihov kult je zahtevao da krvlju zarobljenika osvećuju žrtvenike i da volju bogova otkrivaju iz ljudske utrobe.« (‘Anali’, XIV, 30) – Keltsku eksoteričnu religiju, koja je se isticala nečovečnom grozotom, tek je Klaudije potpuno ukinuo.
Julijan Apostata, koji je nastojao na mnoge načine hrišćanima da naudi, i koji je naročito bio privržen krvnim prinosima, preduzeo je bio i Hram Jerusalimski da obnovi iz državne kase, ne bi li judejcima, prema kojima je imao blagonaklon stav, omogućio da opet mogu prinositi krvne žrtve. No ubrzo, i ono što je ostalo od Hrama, posle jednog zemljotresa, našlo je se u nepreglednim ruševinama (Sokrat: 'Historija Crkve', III, 20).
Iz Plinijevog navoda vidi da su u drugoj polovini I stoleća hrišćani, koji su poštovali Hrista kao jedinog Boga, bili rašireni i po Bitiniji, severozapadnoj provinciji Male Azije ka Crnom Moru. Plinije se ipak donekle razlikuje u oceni hrišćana od Takita, koji u hrišćanstvu vidi krajnje opasno praznoverje. To 'praznoverje' (superstitio), koje je se nezaustavljivo širilo, prekidalo sa nezakonitim narodnim običajima, koje nije priznavalo imperatora kao 'vrhovnog sveštenika', bilo je velika opasnost za rimski kult i krunu. No stoji činjenica da rimski imperatori nisu sa nepoželjnim kultovima grubo postupali samo iz religijskih pogleda koji su njima vladali, već i iz financijskih, pogotovo kad je bilo u pitanju uterivanje poreskih nameta. Svetonije pripoveda za cara Domitijana da, pošto je ostao u novčanoj oskudici, počeo je građanstvo, pogotovo Jevreje i hrišćane, pljačkati na sve moguće načine: »Imetak živih i mrtvih plenio se uvek i posvuda na svačiju tužbu i zbog bilo kakve krivice. Dovoljno je bilo da se navede kakvo god delo ili reč proti carskog veličanstva. Plenile su se baštine sasvim tuđih ljudi ako se samo jedan čovek našao koji bi izjavio da je od pokojnika čuo da mu je car baštinik. Nadasve oštro uterivao se judejski porez; predavali su se sudu jednako oni koji se nisu priznavali Jevrejima, ali su živeli po jevrejskim propisima, kao i oni koji su sakrili poreklo te nisu platili danak nametnut njihovu narodu.« ('Domitijan', 12)
Inače o svečanim jutarnjim nedeljnim okupljanjima hrišćana postoje i brojna druga literalna svedočanstva. Egerija (oko 400. g.) u svome 'Putopisu' (Peregrinatio ad loca sancta) sledeće govori o svakodnevnim jutarnjim okupljanjima hrišćana u jerusalimskoj crkvi Vaskrsenja: »Svakog dana, pre pojave petlova, otvaraju se sva vrata crkve Vaskrsenja i svi monasi i posvećene devojke, silaze u crkvu, i ne samo oni već i laici, ljudi i žene koji hoće da uzmu učešća u ranom bogosluženju. Od pojanja petlova sve do svanuća poju se himne i naizmenice govore psalmi i antifoni, a posle svake himne održava se molitva – Et ex ea hora usque in luce dicuntur /h/ymni et psalmi responduntur, similiter et antiphonae: et cata singulos /h/ymnos fit oratio.« (24, 1) – Slično ukazuje i za samo nedeljno bogosluženje: »U zoru pošto je dan Gospodnji ide se u Veliku crkvu, koju je sagradio Konstantin, koja se nalazi na Golgoti iza Krsta i tamo biva sve po običaju za nedeljni dan.« (25, 1) – Basilije Veliki govori o utvrđenom i jednobraznom kultno-molitvenom običaju i bdenijama u svim crkvama Božijim: »... Kod nas narod susreće jutro kroz noć provedenu u molitvenom domu, u podvigu, u tuzi i skrušenosti, ispovedajući se Bogu. Ustavši /sa kolena/, započinje se pevanje psalama, i podelivši se na dva /hora/, pevaju naizmenično. /.../ Pevajući provode noć u molitvi, a na osvit dana, svi zajedno kao jednim ustima i jednim srcem, uznose Gospodu psalam ispovedanja, čineći pokajanje svako svojim rečima.« ('63. pismo Neokesarejskim klericima') – Noćnim sabiranjima hrišćani su inače donekle narušavali drevni rimski 'Zakonik XII tablica', koji je zabranjivao svako noćno okupljanje u gradu (VIII, 26). Slavni Dolazak Isusa Hrista, koji je tokom noći vaskrsao, hrišćani su očekivali da će se desiti tokom noći: »Mi obavljamo noćna bdenija upravo zbog dolaska Kralja i Boga našeg.« (Laktantije: Divinae institutiones, VII, 19 ) – I Jovan Kasijan svedoči o nedeljnoj jutarnjoj službi hrišćana Istoka: »Neka vam bude poznato i do da tamo nedeljom do trpeze biva samo jedno sabranje na kome, zbog pričešća, sa velikom svečanošću i marljivošću prouznose psalme i molitve.« ('Monastirske ustanove', III, 11) – »Egipćani /.../ kada po običaju u određene dane ustaju pre pevanja petlova tada, okončavši noćne službe, produžavaju bdenije do svitanja da bi ih svetlost jutra zatekla u plamenu revnosti koja bi se potom nastavila na čitav nastupajući dan, ...« (Ibid., III, 5)
Za hranu hrišćana Takit Plinije kaže da je skromna i jednostavna, što odražava istinu. U to vreme hrišćanstvo je još uvek bilo kult privržen jednostavnoj biljnoj ishrani, kakvu je i Gospod zapovedio. Spisatelji tog vremena, i inače terminom innoxius, označavaju hranu bez mesa (Kiprijan: 'Poslanice', 61; Prudentije: Cathemerinon, III, 58; Jeronim: 'Poslanica Markelu', 43). Govoreći u 'Pedagogu' o večerama ljubavi i dostojanstvenoj ishrani bez mesa Klement Aleksandrijski naznačava: »Naš obed stoga treba biti prost i blagopriličan.« (II, 1)
U vreme Plinijevog dopisnog sagovornika imperatra Trajana postradao je jedan od Sedamdesetorice – Kriskent ('Timoteju', II, 4:10), te u Rimu, ranije pomenuti Ignatije Bogonosac, znameniti episkop iz Antiohije u Siriji: Jeronim ukazuje za ovog velikog mučenika: »Postradao je devete godine Trajanove, a njegovi ostaci počivaju na groblju u Antiohiji, izvan Dafnijskih vrata.« ('O znamenitim muževima', 16) – Postradao je i Simeon, episkop u Jerusalimu, Isusov rođak, sin Kleopin. Eusebije o tome piše: »Crkva je bila u miru do vremena Trajana, do vremena kada je sin Kleope, Simeon, oklevetan od strane heretika i doveden pred sud. Mučen je nekoliko dana, i sve je zadivio svojim nepokolebljivim ispovedanjem Hrista. Konsul je postavio pitanje kako to da starac od sto i dvadeset godina podnosi sve te muke. A onda zapovediše da bude raspet na krstu...» (‘Historija Crkve’, III, 32).

ŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻŻ
Tertulijan: »Mi, pak, ribice pratimo ribu našu – Isusa Hrista, rađamo se u vodi, čuvamo svoj život ostajući u vodi.« ('O krštenju', pogl. 1) Kad hrišćanin prestane da sledi Hrista, on pada u duhovnu smrt, slično kao kao što umire riba kad se izvuče iz vode. Klement Aleksandrijski u svome 'Pedagogu' (III, 11), ukazuje da Hristova riba – hrišćanin, ukoliko poseduje prsten, treba na njemu od gravure imati ponajpre goluba ili ribu, koja će ukazivati na vode krštenja i života. – Inače, grčki naziv za ribu, koji je i akronim: ichthýs – ąÇ¸ÍÂ, predstavlja notarikon od ispovednog sklopa Isoýs Christós Theoý Hyiós SMtr – Isus Hristos, Božiji Sin, Spasitelj.
____________________________________________________




U svom odgovoru Pliniju imperator Trajan donekle uzima u zaštitu hrišćanski svet pred anonimnim optužbama, koji će pravno postati slobodan tek 313. godine Mediolanskim ediktom cara Konstantina: »Moj dragi Sekunde, potpuno si pravilno postupio u istraživanju slučajeva onih lica koja su ti bilo do¬stavljena kao hrišćani. Jer nemoguće je da se dâ neko opšte pravilo i neki određeni oblik šta treba raditi. Ne treba ih goniti, ali ako budu prijavljeni i optuženi, onda ih treba kazniti; ali ako neko porekne da je hrišćanin, i ako to javno dokaže prinošenjem žrtava našim bogovima, neka je i bio sumnjiv u prošlosti, treba da zbog svog kajanja dobije oproštaj. Ali anonimne optužbe ne smeju da igraju nikakvu ulogu pri optužbi: jer one stvaraju najgori primer i nimalo ne odgovaraju duhu našeg vremena – Actum quem debuisti, mi Secunde, in excutiendis causis eorum, qui Christiani ad te delati fuerant, secutus es. Neque enim in universum aliquid, quod quasi certam formam habeat, constitui potest. Conquirendi non sunt; si deferantur et arguantur, puniendi sunt, ita tamen ut, qui negaverit se Christianum esse idque re ipsa manifestum fecerit, id est supplicando dis nostris, quamvis suspectus in praeteritum, veniam ex paenitentia impetret. Sine auctore vero propositi libelli in nullo crimine locum habere debent. Nam et pessimi exempli nec nostri saeculi est. Sollemne est mihi, domine, omnia de quibus dubito ad te referre.« (Ep. X. 97) Trajanov odgovor odiše nesuvislošću: s jedne strane preporučuje da hrišćane ne treba tražiti, a s druge strane naređuje da budu pogubljeni ukoliko se pronađu i ne odreknu se vere. Kasnije, u svojoj ‘Apologiji’, Tertulijan se osvrće na Trajanovo igranje sa pravdom, pa pita, ako sagledava hrišćane kao krivce, zašto se ne daje u potragu za njima, a ako već ne traga za njima, zašto ih onda ne proglasi nedužnima (II, 8)? Takva juridička Trajanova kolebljivost, o kojoj svedoči i Jovan Malala (‘Hronografija’, IX), ukazuje da je on u sebi nazirao da hrišćanski svet ne obeležava bezakonje koje zaslužuje gonjenje, a s druge strane pokazuje da je delovao pod pritiskom onih koji su u nadirućem hrišćanstvu videli opasnost za vlastito moćničko održanje i napredovanje. Justin Mučenik hrabro ukazuje imperatoru Hadrijanu da rimska vlast hrišćane goni nahuškana i razjarena Zlotvorom: »... Obuzeti nerazumnim strastima i pod uticajem zlih demona, kažnjavate upravo nas /pravednike/ bez imalo griže savesti i trezvenosti.« ('Apologija', I, 5) Minukijev Oktavije ukazuje da rimski gonitelji nisu ni pomislili da saslušaju hrišćanje, već su ih odmah obasuli teškim optužbama (Pogl. 28). Jednostavno, reč o Hristu, Tama nije dopuštala nigde da se čuje. Reke laži o hrišćanima su puštene da teku i da se šire, kako bi se sakrio sjaj njihovog svetog življenja, kako bi bili prezreni kao ‘beščasnici’, kako bi se onemogućilo da ih mnogi upoznaju u pravom svetlu, i krenu Putem Života. Gubljenjem sledbenika demoni bi gubili i snagu, i njihov upliv na čovečanstvo bi tako bio sve manji i manji, sve do konačnog svezivanja. Hrišćanski poziv za čist i pravedan život, ostvaren bio bi prevelika opasnost za Imperiju i Državu smrti; kada bi svi ljudi sveto živeli, sudovi i mnoge imperijalne službe pokazale bi se kao nepotrebne, a gubljenjem hijerarhije zemaljske moći i demoni bi bili ugroženi, demoni koji crpu energiju iz ljudskih sporova i nemira, grabežljivog uspinjanja po lestvici svetovne moći i slave.
Svetonije Trankvil (Gaius Suetonius Tranquillus) iz Rima, koji je živeo otprilike od 75. do 150. godine, bio je vitez, advokat, te sekretar (magister epistularum) cara Hadrijana. Gotovo u celini je sačuvano njegovo delo De Vita Caesarum, u kome sa dosta pikanterijskih detalja opisuje život 12 rimskih vladara, od Gaja Julija Kesara do Domitijana. U tom spisu pominje i hrišćane i Hrista (Hresta), ne pokazujući da je iole ozbiljno upućen u hrišćansku doktrinu. Tako u 'Životu kesara Klaudija' (Liber V), na početku II stoleća, Svetonije piše: »On /Klaudije/ isterao je iz Rima Judejce zato što su na nagovaranje Hresta /Chrestus/, stalno pravili nerede – Iudaeos impulsore Chresto assidue tumultuantis Roma expulit.« (25, 4) – Odmah se uočava doza Svetonijeve neupućenosti, jer je on smatrao da je Hrist/Hrest živeo u Rimu u vreme Nerona, te u ovim događanjima iz Klaudijevog doba nije striktno razlikovao judejsku veru od hrišćanske vere koja je dolazila iz Judeje. (On Hrista naziva Hrestom; u helenskom jeziku termin chrstos ima značenje ‘dobrostiv’). Sve ovo, opet pokazuje koliko su, makar i iskrivljene, u to vreme bile jake razne priče o Hristu Božijem! Jevrejska monoteistička vera je inače vrlo podozrivo i sa gnušanjem gledana u rimskoj idolopokloničkoj i mnogobožačkoj religiji. Tu mržnju dobro ilustruje žargon Petronija Arbitra, autora ‘Satirikona’, Neronovog dvorskog administratora, koji u jednom sačuvanom fragmentu, najavljujući progone Jevreja prema grčkim gradovima, iznosi: »Neka se Jevrejin moli, neka priziva svog svinjskog boga, neka slobodno uši svoga gospoda po nebu traži ...« Rimskoj vlasti jako je smetao i ondašnji jevrejski proselitski entuzijazam, na koji i Hrist ukazuje razotkrivajući licemerje vodećih jevrejskih sekti: »Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što prohodite more i kopno da stvorite jednog proselita, i kad postane, činite ga sinom paklenim, dvaput gorim od sebe.« ('Matej', 23:15) Imperator Septimije Sever godine 202. izdao je zakon kojim je zabranjivano, pod pretnjom smrtnom kaznom, prelazak u judaizam i hrišćanstvo.
Inače, o progonu hrišćana iz Rima na osnovu Klaudijevog dekreta iz 49. godine imamo zabelešku i u 'Delima Apostolskim' (18:2), gde se kaže da je Pavle u Korintu susreo »jednog Judejina po imenu Akilu, rodom iz Ponta, koji je sa svojom ženom Priskidom nedavno bio došao iz Italije – zbog Klaudijeve naredbe da svi Judejci napuste Rim.« – A to nam pak kaže da je već posle samo nekoliko godina od Isusove smrti, na tlu Rima postojala jaka Crkva. Zar bi se ta Crkva okupila oko nekog 'mita' ili oko Imena od Snage?!
U 'Životu kesara Nerona' (Liber VI) Svetonije potvrđuje da je sam Neron zapalio Rim pod izgovorom da mu »smeta rugoba starih zgrada te uske i vijugave ulice« (Prg. 38), te ukazuje na njegov rigidni i represivni nastup prema hrišćanima: »Za njegove vlade izrečeno je mnogo strogih kazni i zabranâ po starim propisima, a uvedeno je isto toliko novih. /.../ Smrtnim su kaznama bili pogođeni hrišćani, vrsta ljudi odanih novom i opasnom praznoverju – Afflicti suppliciis Christiani, genus hominum superstitionis nouae ac maleficae.« (Prg. 16, 2) – Za rimske bezbožnike hrišćanska vera u jednog i jedinog Boga Hrista bila je ‘sujeverje’ i ‘bezbožništvo’, i svo njihovo nastojanje u sledećim stolećima je bilo da ih prislile da se odreknu Hrista i priklone bogovima njihove imperije. Julijan Otpadnik u jednom svom pismu (zbirka Bidez, 79) upućenom nekom svešteniku, možda maloazijskom Teodoru, obrazlaže svoju rešenost da za paganskog sveštenika imenuje Pegasija, po činu hrišćanskog episkopa u Novom Iliju čije je srce naginjalo paganskim božanstvima, koji mu je onamo otvorio i pokazao Atenino svetilište: »... Pokazao mi je sve kipove odlično očuvane, i nije napravio ništa od onoga što bezbožnici u takvim prilikama obično čine: mislim na to što iscrtavaju znak onog Bezbožnika na čelu, ...«
Gaj Svetonije Trankvil, u 'Dvanaest rimskih careva', opisuje podrobnije ranije pomenuto Neronovo podmetanje požara: »Ali Neron nije poštedeo ni naroda ni bedema glav¬nog grada. Kada je neko u jednom opštem razgovoru citirao grčki stih: 'Kad umrem ja, nek zemlja s ognjem smeša se', reče on: 'Ne, nego još dok živim'. I upravo je tako uči¬nio. Pod izgovorom, naime da mu smeta rugoba starih zgrada te uske i vijugave ulice, zapalio je Rim, i to tako očito da su mnogi konsulari zatekli njegove sobare s kučinom i bakljom u svojim kućama, ali ih nisu dirnuli; neke su žit¬nice oko Zlatne palate, kojih je gradilište Neron žarko želeo dobiti, ratnim spravama srušene i zapaljene, jer su bile sagrađene od kamenog zida. Šest dana i sedam noći harala je ta nesreća. Narod se bio prisiljen skloniti u javne zgrade i grobnice. Tom su prilikom, osim golemog broja stambenih zgrada, izgorele kuće starih vojvoda, koje su još bile iskićene zarobljenim odorama neprijatelja, i hramovi bogova, koji su bili zavetovani i posvećeni od kraljeva i posle u vreme punskih ratova i galskih ratova, ukratko, sve što je ostalo iz starine vredno da se vidi i spomene. Taj je požar Neron gledao iz Mekenatove kule i, veseo zbog 'krasote plamenova', kako je govorio, pevao je pesmu o zauzeću Ilija u svom poznatom pozorišnom kosti¬mu. Pa da bi i iz te nesreće nagrabio što više koristi i plena, objavio je da će badava ukloniti mrtvace i ruševi¬ne, pa nikome nije dopustio da priđe do ostatka svoje imo¬vine. Dobrovoljnim prinosima, a još više prisilnim, go¬tovo je iscrpio provincije i imetak privatnika.« (Nero, 38)
Rim je, vidimo, i mačem i klevetničkom rečju, gonio i pokušavao zatreti 'bezbožnički' hrišćanski rod. I u samom rimskom narodu krojile su se izvitoperene i prezrive predstave o Hristovim sledbenicima. Iz tog reflektivnog ambijenta i Apulej u svom romanu 'Zlatni magarac' daje moralno vrlo negativnu sliku žene nekog mlinara, koju aluziono nalazimo kao hrišćanku: »Prezirala je i gazila bogove, i umesto propisane religije javno je i bezbožno govorila kako veruje u boga za koga je tvrdila da je jedan jedini.« (IX, 14) Da je se Rim držao autentične religioznosti donešene i pokazane preko velikih Božijih Svetitelja (Numa, Mitra), i hrišćanima ne bi, svakako, bio nikakav problem da se uklope u taj duhovno-socijalni ambijent.

* * *

Dalje, o progonu Gospoda Isusa Hrista, od ranih novozavetnih dokumentarista, svedoči i najveći jevrejski historik – Josip Flavije, rođen. 37. godine nove ere, koji je stekao i rimsko obrazovanje, te Vespasijana i Tita imao kao svoje dobrotvore. Flavije pominje kako Isusovog brata Jakova Pravednika (Starine, XX, 9, 1), tako i Isusovog rođaka i najavljivača Jovana Krstitelja (XVII, 5, 2) Tako za Jakova Pravednika, njegovu osudu od strane prvosveštenika Hanana, kaže: »... Skupi /Hanan/ Sanhedrion u sudsko veće i naredi da se pojavi pred njim brat Isusa, koji se zove Hristos, a njegovo ime je bilo Jakov, i neke druge ...« – A samom Isusu iznosi i prenosi: »“w˝µÄ±ą ´r ş±Äp ÄżćÄż˝ Äx˝ ÇÁy˝ż˝ 8·Ăżć ÿĆx ˝uÁ, µ4łµ ˝´Á± ±PÄx˝ »słµą˝ ÇÁu: &˝ łpÁ Ŕ±Á±´yľÉ˝ ÁłÉ˝ Ŕżą·ÄuÂ, ´ą´qĂş±»żÂ ˝¸Á}ŔÉ˝ Äö˝ !´ż˝Ç Ä»·¸Ć ´µÇżĽs˝É˝, ş±v Ŕż»»żz Ľr˝ 8żĹ´±wżĹÂ, Ŕż»»żz ´r ş±v Äżć »»·˝ąşżć Ŕ·łqłµÄż: A ÇÁąĂÄx żWĿ &˝. ş±v ±PÄx˝ ˝´µwľµą Äö˝ ŔÁ}ÄÉ˝ ˝´Áö˝ Ŕ±Á' !ĽÖ˝ ĂıĹÁ÷ ŔąÄµÄąĽ·şyĿ  ą»qĿŠżPş Ŕ±{ñ˝Äż ż1 Äx ŔÁöÄż˝ ł±Ŕuñ˝ÄµÂ: Ćq˝· łpÁ ±PÄżÖ ÄÁwÄ·˝ ÇÉ˝ !ĽsÁ±˝ Ŕq»ą˝ ¶ö˝ Äö˝ ¸µwÉ˝ ŔÁżĆ·Äö˝ ıćÄq ĵ ş±v »»± ĽĹÁw± ŔµÁv ±PÄżć ¸±ĹĽqĂą± µ0Á·şyÄÉ˝. µ0 Äą ĵ ˝ć˝ Äö˝ §ÁąĂÄą±˝ö˝ Ŕx Äżć´µ `˝żĽ±ĂĽs˝ż˝ żPş Ŕs»ąŔµ Äx Ć滿˝. – U to vreme /– vreme pobune protiv Pilata koji je hteo da iskoristi hramovni novac za dovođenje vode u Jerusalim/ pojavi se čovek Isus, mudar čovek, ako se sme čovekom nazvati. Jer je činio velika čuda i bio uvažen kao učitelj od onih koji su bili željni istine. Za sebe je pridobio mnoge Jevreje, a takođe i mnoge pagane. On je bio Mesija/Pomazanik; a kad ga je Pilat, na optužbe prvaka našeg naroda, osudio na raspeće, ipak su mu ostali verni oni koji su ga od početka voleli; on im se, naime, trećeg dana ponovo pokazao kao živ, kao što su to proroci koji su poslani od Boga i prorokovali, koji su za njega predskazali i hiljade drugih čuda; hrišćanska sekta, koja se po njemu tako zove, postoji do današnjeg dana.« ('Starine', XVIII, 3, 3) – Opaska pojedinih kritičara da je tzv. Testimonium Flavianum potpuno neautentičan, rezultat je i neupućenosti i pakosti koja vlada njima. Svedočanstvo odiše izvesnim kopističko-redaktorskim uplivom. Ako je Flavije kao nekadašnji farisej mogao sa toliko divljenja (u 'Judejskom ratu' ponajprije) da piše o esenima, koji su, bilo kojoj grani pripadali, bili dakako puno bliži Isusu nego fariseji, onda nije čudno ni to što je donekle bio oduševljen Isusovom povesnom pojavom
To Flavijevo svedočanstvo citira kasnije (oko 330. g.) historik Eusebije u ‘Historiji Crkve' (I, 11), u 'Evanđeoskom dokazivanju' (III, 5, 143) i u 'Teofanji' (V, 44) Pre toga Origen (185–254) u spisu Protiv Kelsa naznačuje da Flavije nije priznavao Isusa za Mesiju – kai toí ge apistMn tM Isoy hMs HristM (I, 47). Dakle, u Flavijevom svedočanstvu ostaje problematična prevashodno rečenica: »... On je bio Mesija«, koja ili nije uopšte postojala, ili je glasila »On je možda bio Mesija«, ili »Govorili su da je bio Mesija«... Pseudo-Hegesip, koji je živeo nešto posle Eusebija, u svom spisu ‘O razaranju Jerusalima’ (II, 12, 1) citira Flavija bez rečenice o Isusovom mesijanstvu. Ako je Flavije odbacivao Isusovo mesijanstvo, ne znači da je odbacivao i Njegovo postojanje, odnosno da ga navodno nije uopšte pomenuo, kako to neutemeljeni kritičari Isusovog povesnog lika hoće predstaviti. Jeronim u ‘Znamenitim muževima’ (13) citira takođe dati Flavijev pasus, u kojem se iznosi da su ustvari Isusovi učenici iz raznih naroda verovali u Njega kao u Mesiju. – U arapskom delu iz X stoleća Kit
b al-‘Unw
n ... (Historia Universalis), koje predstavlja, u skladu s islamskom objavom interpoliran prevod izgubljenog sirijskog originala, kojemu je autor arapski hrišćanin Agapius Episcopus Mabbugensis, takođe se daje Testimonium Flavianum; episkop Agapije inače izlaže svetsku historiju od biblijskih vremena do sredine VIII stoleća, prenoseći za Isusa jedno dosta ubedljivo postavljeno Flavijevo svedočanstvo. »U to vreme živeo je mudri čovek, koga su zvali Isus /Isu'/, čije vladanje je bilo besprekorno i /Koji je/ bio čuven po svojoj čestitosti /ili: očiglednim moćima/. I mnogi od judejaca, i iz drugih naroda, postali su učenici Njegovi. Pilat Ga je osudio na raspeće i smrt. Ali oni, koji su Mu bili i učenici, nisu se odrekli Njegovog učenja. /Oni/ su pripovedali da im je se On javio kroz tri dana posle Svojega raspeća, i da je On bio živ. Stoga je On možda bio onaj Mesija, o kome su proroci zanosno govorili /= povodom kojega su proroci najavljivali čuda/.« – I ovaj arapski prepis verovatno daje originalu najpribližnije Flavijevo svedočenje o Isusu, bez hrišćanskih grčkih interpolacija.

	svibanj, 2011
P	U	S	Č	P	S	N
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31

Svibanj 2011 (1)